Dragan Jovanović Danilov (Драган Јовановић Данилов)
НЕИЗГОВОРЕНЕ РЕЧИ О ВЕНЕЦИЈИ
НЕИЗГОВОРЕНЕ РЕЧИ О ВЕНЕЦИЈИ
Још овај град личи ми на књигу.
Као дух неког брода потонулог давно,
древно гнездо зове ме себи и ја му
долазим као талас одбегао од светионика.
Охолост што се стекла у светлуцању
лагуне, изврнуте пропорције воде и неба,
само ме у болести посећују.
Живим у облаку и не знам ко сам.
Овај водени двор прелеп од спорог
умирања, измирује ме са сопственим
телом и као љубавница најлепше се
подаје у свитање.
И овог јутра док се врева града улива
у уздрхталост срца, видим моје негдашње
тело младића, напето као хрт и жене
пробуђене пролећем, прелепе од свих
загрљаја у којима нису могле бити.
Како одавде вечност изгледа поверљива!
И већ чујем таласе што се, радни као Балзак,
исповедају граду; прадавном скелету уроњеном
у ништа; писање и јесте то благо таласање које
додирује наша тела; све је тако нејасно
и можда зато повлашћено.