Ivan V. Lalić (Иван В. Лалић)
ОРФИКА
ОРФИКА
Само у сну поје мудри фосфор
Поуку о извору, и плане
На први додир ваздуха дана:
Оно што памтим, то је облик блеска
У коме гори тачна реч,
податак
О чистој води (дајте ми да пијем!) –
У жеђи је моје оправдање;
силазио сам
У разваљена темељишта,
Сркао из локве боју иловаче,
Укус корова; стављао сам шаку
Под живу иглу извора у стени
За гутљај цвећа воде, млека снега,
Полагао усне на рошави камен
Неког жлеба, пио кишу помешану
С писком галеба и светлошћу муње,
У жеђи је моје оправдање;
пио сам
Саву мутну и крваву, Дунав
Укуса рајског муља и мазута,
Клокот му испод подлоканих кула
У Смедереву; пио мудрост претка
И сузу му из Брегаве, из Ибра,
И море сам пио,
гласове у њему,
Потпуни летопис судбине разложен
На слогове и со и семе ветра
У истој горској води,
И лизао сам росу са бршљана, језик
Завлачио у пукотину стене
Због једне капи (дајте ми да пијем!) –
Познајем звекет ланца на бунару,
Безброј бунара,
и како ведро пљусне,
Одјек размножен у мокрој дубини,
И како капље док окрећем чекрк,
Сабран у жеђи, у мом оправдању –
А горка су ми уста
Од тог искуства жеђи што ме враћа
Да ходочастим од воде до воде
(А извори се мешају у мржњи
И забораву, као поколења),
И тражим једну чисту кап,
у којој вода
Сећа се себе од почетка, дели
Са својим крајем, чисто, без остатка,
И не мења се,
а мења смисао
И облик жеђи.
Дајте ми да пијем.