Ivan V. Lalić

Ватре горког лета круже
С ватром зиме да се здруже,
С ветровима мокре руже.

Магнетна се игла врти,
Не познаје знак на црти,
Пева јако поље смрти.

Шта да кажем овој кости
Што не може да премости
Чисти амбис моје злости?

Где да нађем реч што спаја
Црни пламен мога сјаја
Са почетком јачег краја?

У талогу зоре врви
Гробље звезда, златни црви,
Пчела рој у месу стрви.

Ватре горког лета круже
Ближе средишту, све уже,
Сенке наше све су дуже.

Дрво муње јаких жила,
Изгореће птици крила,
Teste David cum Sibylla.

Када мокри ветар букне,
Кад магнетна игла пукне,
Море с мапе кад устукне,

Да л' ће тачну реч са усне
Крв нејака да запљусне,
У мед понижења згусне?

Певам плод и верност плоду
Који мисли ваздух, воду,
Ограничен у слободу;

Могућности ове шкрте,
Певам пораз праве црте
У сферама што се врте,

Певам верност овој кости,
Овој речи коју гости
Вечност недоречености.