Duško Novaković (Душко Новаковић)
МОБА
У сам расвит их сретох, на забаченом, периферијском месту
У земљи забачених људи и предмета, на самом
Рубу брда чије је ниско честарско растиње користила
За свој дом куница стално трудна, ту налетех на њих
Заправо на једноличне шумове који беху као неко цапкање
А стизали су из малих, као педаљ шаке, покошених снопова
Који су се, нарамљени на нешто, кретали кроз призрак
И одмицали према забрану ограђеном збијеном грабовином
И потом ступали, у претрчавању, на стазу коју је прошлог лета
Артиљерија изроварила и, тамо, код кромпирових врежа
Пре утрина где су ископани ровови зевали у празно
Иза табле за упозорење, ту су се губили из мог вида
Јер неспремно сам, изгледа, срце, сред Касандрине мобе
Био повео са собом у шетњу, тиктакало је усплахирено
Те сам морао притискањем длана да га сабијам, натискам
Да не искочи кроз ребрену кошару и пљакне на тле
Све време у дрхтању-дрхтурењу због необично поствареног
Сусрета, који није био ни налик оној уобразиљи пера
Кад се сусреће са сновиђењем, већ спреман да се спорим
Како се то ван мене збива нешто што у писању основе нема
И мада је сунце у благом дизању све овидило до прашинке
Мистерија, волшебништво, шта ли, још су ме путем стезали
Док одлуку не донесох, да себи не поверујем никако
Ни уз помоћ пера, да сам патуљке у моби срео. А мислим да јесам.