Yolanda Castaño

加利西亚文

Jelena Vrangelovski

塞尔维亚文

*QUE É DOR/ A DOR QUE DE VERAS SENTE

Teño cara de gustarme
as cousas que non me gustan.

Os labios de toda a xente
falan sen despegarse.

Isto tamén é así.
As paredes dunha gruta na que alguén, hai dez mil anos,
desdoura o natural da pedra.
Moedas, corrente alterna,
unha rapaza nada cos xenes da beleza,
toda picada de complexos.
Coma un orgasmo de Hedy Lamarr, os ollos de Nikola Tesla.
Un país onde non ser,
onde só cómpre
parecelo.
Luvas desenfundadas, sal, a máis prestixiosa
de todas as escolas de dobraxe.

O capital é o pesadelo
de quedarmos atoados na nosa capacidade simbólica.
A máis favorecedora de todas:
maquillaxe tanatoestética.
Anos de traballo voltos un pedazo de granito ecuestre.
Unha industria da miseria, as leiras do volframio.
Coma un corpo ardente que sabe, e
disimula.
Pestanas postizas de marca barata, unha imaxe
idéntica a si mesma.

Coma poesía política que se confunde
cunha autofoto fronte o espello do baño.
A metonimia do mal,
normativo dislocado.
Escenificación, menú, a escaleira de incendios do discurso.
Algo ao que lle medran raíces aéreas
e devece por volver á terra en canto hai tempo que saíu á luz;
coma os ollos das patacas.

A ollada do poema é tamén así:
filas de formigas obreiras
esmagadas para permanecer,

restos de acenos
que parecen

outra cousa.

© Yolanda Castaño
录制: Literaturwerkstatt Berlin, 2015

PRAVI SE DA JE BOL/BOL KOJI ZAISTA OSEĆA

Izgledam kao neko ko voli
Stvari koje ne volim.

Ceo svet priča
Zatvorenih usta.

Kao i ovo.
Zidovi pećine gde neko, pre hiljadu godina,
Ukalja čistotu kamena.
Novčići, naizmenična struja,
Devojčica rođena sa genima lepote,
Sva osuta kompleksima.
Kao orgazam Hedi Lamar, kao oči NikoleTesle.
Zemlja u kojoj ne postojati,
već samo
tako izgledati.
Isukati rukavice, dodati so, najprestižnija
Od svih škola sinhronizacije.

Kapital je košmar
u kom smo zarobljeni u sopstvenoj simbolici.
Najbolje ulepšava:
Pogrebna šminka.
Godine rada pretvorene u komad granita na konju.
Industrija bede, volfram u baštama.
Kao usplamsalo telo koje zna,
samo se pravi.
Jeftine veštačke trepavice, slika
Istovetna samoj sebi.

Kao politička poezija pobrkana
sa selfijem ispred ogledala.
Metonimija zla,
Izvrnut pravilnik.
Inscenacija, meni, požar nestepenice za beg od vatrenog govora.
Nešto čemu raste vazdušno korenje
i žudi da se vrati u zemlju čim prođe neko vreme kako je izbilo na svetlost dana;
kao oči krompira.

Pesmin pogled je isto takav,
Redovi mrava radnika
spljošteni da zauvek ostanu,

ostaci pokreta
štoliče

na nešto drugo.

Prevod sa srpskog Jelena Vrangelovski