Slavica Šavli
slovenščina
Tijelo
Otok nas je proždirao iznutra,
cvilio i strugao po žilama i živcima
poput fantomskog gusarskog jedra.
Sjedeći nasred ceste u kukuljici od paučine,
ti rađala si mrtvo dijete,
bez razuma zapomagala tuđim glasom.
Krv ti se slijevala po bedrima,
topila kamenje i mrave
i začas bila si samo izbočina,
strano tijelo u čistoj prašini.
Bio sam mrtav na tren, bio sam ništa,
kao što to tijelo može biti,
i teški su bili krici,
mrvili još tople bubnjiće,
kosti i kožu u ničiju kašu.
Bio sam tvoj u trenu, bio sam ništa,
kao što tijela to mogu.
Moram li još išta priznati?
Svijet ima onoliko svjetova
koliko je smrti, koliko je
zračnih džepova u zemlji
od istrunulih rođenja.
Nama više ne treba ni jedan.
Iz: Nepravilnosti
V.B.Z. Zagreb, 2007
TELO
Otok naju je požiral odznotraj,
cvilil in strgal po žilah in živcih
kot fantomsko gusarsko jadro.
Sede sredi ceste, v zapredku pajčevine,
si rojevala mrtvo dete,
brez razuma si klicala s tujim glasom.
Kri se ti je zlivala po bedrih,
topila kamne in mravlje
in za trenutek si bila le izboklina,
tuje telo v čistem prahu.
V trenutku sem bil mrtev, bil sem nič,
kot telo to lahko je,
in kriki so bili težki,
drobili so še tople bobniče,
kosti in kožo v nikogaršnjo kašo.
V hipu sem bil tvoj, bil sem nič,
kot to telesa lahko so.
Moram še kaj priznati?
Svet ima toliko svetov,
kolikor je smrti, kolikor je
zračnih žepov v zemlji
od strohnelih rojstev.
Midva ne potrebujeva več niti enega.