Ljudmila Mindova

bolgarščina

Island

1.
Otići ću živjeti na Island
kao jato ptica, dva snopa žita
koja hodaju po suncu
do nesvjestice, kože
mekim uzdama upregnute
u vrtoglavicu.

Kažem: pouzdano je.
ne znači: sigurnost,

znači:
tijelo mi je svezano
i plutam kao ameba,
slobodna
kao pojas za spašavanje
bez čovjeka
koji se utapa.

Taj je prazan centar
Island:
moja potreba
da budem topla
bačena u vodu

moja želja
da te vidim
raznesena bombom
iz mog trbuha

moje ruke
drže dalekozor
i gledaju me s obale
u eksploziji
koja me zove

da zaboravim svoje ime.

2.
Island.
Nakana da se postane hladna.
Da imam samo sterilne misli
i izgovaram samo jednostavne rečenice,
da se nasučem na kamen mokre soli
i jedem nezačinjenu zobenu kašu,

nosim debele vunene čarape,
odreknem se blizine ljudi
i jednom mjesečno posjećujem
bijele lisice.

Voljela bih vječnu zimu,
da je dvorište moje sobe
njezino carstvo
i da legnem na njene jastuke,

da mi priča kako je u mladosti
sjedala na prsa mladića
i s njima ostajala
dok im ne ponestane
zraka u plućima.

3.
Šaljem ti pismo s Islanda:
ovdje je sve bijelo,
kao na snimci oblaka
kroz prozor aviona
kad sam ti dolazila.

Tijekom dana, nebo se činilo
kao da je Sjeverni pol.
Zemlja se nije vidjela.
Po noći, tlo prizemljenja
izgledalo je kao zvjezdana mreža.

Prešućujem smeđe detalje.
Lažem da je padao snijeg.
Pismo na kraju ne pošaljem,
ne počnem mrziti svijet,
zavučem se gola u krevet
i ne plačem.

4.
Tvoja je jezgra malena,
rumeno mekano glatko
tkivo pod hrpom noževa.

Jednoga bijelog jutra,

izvući ću jednog po jednog
kao klinove šatora
i zabosti ih u čela ljudi
koji su te razotkrili.

© Marija Dejanović

Исландия

1.
Ще отида да живея в Исландия
като ято птици, като два снопа жито,
които ходят по слънцето
до безсъзнание, като кожи,
впрегнати с меки юзди
в световъртеж.

Казвам: сигурно,
ала това не значи сигурност,

а следното:
тялото ми е като вързоп
и се нося като амеба,
свободна
като спасителен пояс
без давещ се.


Този празен център е
Исландия:
моята нужда
да бъда топла
хвърлена във водата

желанието ми
да те видя
взривена от бомбата
на корема си

ръцете ми
държат бинокъл
и ме гледат от брега
в експлозия,
която ме призовава

да забравя името си.

2.
Исландия.
Намерение да стана хладнокръвна.
Да имам единствено стерилни мисли
и да изричам само прости изречения,
да суча до насита камък морска сол
и да ям натурална овесена каша,

нося дебели вълнени чорапи,
отричам се от близостта на хората
и веднъж месечно посещавам
бели лисици.

Бих желала вечна зима,
дворът на моята стая
да е нейно царство
и да легна на нейната възглавница,

да ми разказва как е в младостта,
да сядам на гърдите на младежи
и да оставам с тях,
докато въздухът в гърдите им
не свърши.

3.
Изпращам ти писмо от Исландия:
тук всичко е бяло,
като на снимките на облаците
от люка на самолета,
когато ти идвах на гости.

През деня небето изглеждаше
все едно е Северният полюс.
Земята не се виждаше.
През нощта, приземена,
изглеждаше ми като мрежа от звезди.

Премълчавам кафявите детайли.
Лъжа, че е валял сняг.
Накрая не изпращам писмото,
не започвам да мразя света,
влизам гола в леглото
без да плача.

4.
Твоето ядро е малка
румена мекичка гладка
тъкан под купчина ножове.

Една бяла сутрин,

ще ги извадя един по един
като клинове на палатка
и ще ги забода в челата на хората,
които са те открили.

Превод от хърватски: Людмила Миндова (Ljudmila Mindova)