Borislav Pavlovski
hrvaščina
ДОМ
Живеев на крајот од градот
како улично светло на кое никој
не му ја менува светилката.
Пајажината ги држеше ѕидовите заедно,
потта нашите споени дланки.
Во преобразбите на невешто соѕиданите камења
го криев плишаното мече
спасувајќи го од сонот.
Деноноќно го оживував прагот
враќајќи се како пчела што
секогаш се враќа на претходниот цвет.
Беше мир кога го напуштив домот:
гризнатото јаболко не беше потемнето,
на писмото стоеше марка со стара напуштена куќа.
Кон тивките простори од раѓање се движам
и под мене празнини се лепат
како снег што не знае дали на земјата
или на воздухот припаѓа.
Avdio produkcija: LiteraturWERKstatt Berlin 2009
Dom
Živio sam na kraju grada
kao ulična lampa kojoj nitko
ne mijenja žarulju.
Paučina je držala zidove zajedno,
znoj naše spojene dlanove.
U preobrazbama nevješto sazidanog kamenja
skrivao sam plišanog medvjedića
spašavajući ga od sna.
Danonoćno sam oživljavao prag
vraćajući se kao pčela što
uvijek se vraća na prethodni cvijet.
Vladao je mir kad sam napustio dom:
zagrizena jabuka nije potamnjela,
na pismu je bila marka sa starom napuštenom kućom.
Od rođenja se prema tihim prostorima krećem
i poda mnom praznine se lijepe
kao snijeg što ne zna da li zemlji
ili zraku pripada.