Yevgeniy Breyger

par tube pneumatique, les nymphes d’insectes opèrent leur retour au réel,
renaissent en arbres,
quel monde ! quelle tuyauterie !
en rêve je me vis emporté par les eaux usées, 
resurgissant en monument tagué à leipzig 
entre une sternburg diesel et des grappes d‘araignées. le transport
est une vertu. la vertu, un vice, le vice, 
en morale, un colifichet du bonheur. 
je n’ai pas pris la bonne avenue. ou est-ce moi qui ne suis pas le bon ? 
les arbres refusent obstinément la statistique,
pourtant on les compte. 
je ne devrais pas pleurer, tenir mes genoux serrés contre moi
révélateur universel de problèmes de connaissance.
je devrais ignorer les nymphes, leurs envols, 
les parcelles de pluie éviscérées quand il pleut. et la mort ?
non, pas la mort. elle se préoccupe de ses parents, 
assise, honteuse, dans un coin. pauvre mort stupide,
pauvres nymphes, ce n’est pas votre été. 

по пневматска пошта нимфите на инсектите се враќаат во стварноста,
се раѓаат повторно како дрвја.
каков свет!каков канал!
в сон пуштен низ одвод,
испaднaв како oбoeн споменик во лајпциг
помеѓу штернбург дизел и грозд пајаци. tранспортот
е вредност. вредноста порок. pорокот,
морално гледано, орнамент на среќата.
одев по погрешна алеја. или самиот јас бев погрешен?
дрвјата пркосно одбиваат статистики,
сепак бидуваат избројани.
не требаше да плачам, колената прилепени за телото да ги оставам
како универзален знак за проблемите на спознанието.
требаше да ги игнорирам нимфите, нивните летови,
изгaзeнитe кaлливи парцели нa дождот. а смртта?
не, смртта не. таа е опседната со своите родители
седи во аголот усрамена. бедна збудaлeнa смрт,
бедни нимфи, не е oвa ваше лето.

пнеуматском поштом нимфе инсеката враћају се у стварност,
рађају се поново као дрвеће.
какав свет! какав канал!
у сну сапран низ одвод,
испадох као осликан споменик у лајпцигу
међ' штернбург дизела и грозда паукова. транспорт
је врлина. врлина порок. порок,
морално гледано, орнамент среће.
ишао сам погрешном алејом. или сам ја био погрешан?
дрвеће упорно одбија статистику,
бива ипак избројано.
није требало да плачем, да оставим колена прислоњена уз тело
као универзални знак за проблеме спознаје.
требало је да игноришем нимфе, њихове летове,
изгажене блатњаве парцеле на киши. а смрт?
не, смрт не. она опседнута својим родитељима
седи у углу постиђена. бедна блесава смрт,
јадне нимфе, ово није ваше лето.