Dragana Mladenović

NEGA
 
(povratak kući. zakotrljam se. nežno poljubim zid)
 


LJUBA
 
doktor je doveo ljubinku
 
rekao je
ovo je  ljuba
 
dolaziće svaki dan
  
 
 
BORAVIŠNA VIZA
 
ljuba ima vredne ruke
ljuba ima ćerku bogdanku zeta
biologa unuka toma
došla je da im se nađe
 
ljuba ima boravišnu vizu
svake noći sanja svoj kraj
 
ljuba ima jake ruke
 
podignu me prinesu
naslone me odnesu
 

  
SULUDI JEZIK
 
pegla ležim plačem
pere prozor gladan sam
mota pitu povraćam pileću supu
presvlači mi pidžamu na ramenu
osećam njene meke sise
gunđa na svom suludom jeziku
ne razumem
ali znam da me psuje mama
žedan sam
 


PTICE
 
moja nova prijateljica svakog jutra
unese miris hleba
odmah me pita
lek?
jeo?
treba?
ostale reči su kao ptice
između
naših ruku
 

 
SERIJA
 
ljuba gleda neku seriju u dva
i tada se za nju
gasi ceo ovaj usrani svet


 
ČIZME
 
juče sam hteo da prošetam
držala je moje čizme
iza leđa i odlučno govorila ne
ne ne na kraju se i sama          
obukla
obula
i pošla sa mnom u park
čvrsto me je držala za nadlakticu
bila je u pravu
 


ZNAK
 
kada je otišla
poželeo sam da
zapalim cigaru
bio je to dobar znak
 
do kasno sam
pušio i razmišljao
o komi o magdi
o bredu o ružici o ani
gde li su oni sada
mogu li
dok sam još ovde
učiniti bar jednu
dobru stvar
 


PIKAVAC
 
ljuba drži pepeljaru sa sinoćnjim
pikavcima
pokazuje mi preteći na nju
ponavlja nešto
ljutito
 
kažem bili su mi gosti
gosti ljubo gosti
 
          nisam ja
ljubo stvarno nisam ja
 


ČAJEVI
 
tera me
da jedem bezukusnu čorbu
s pirinčem dežura
nada mnom dok ne pojedem sve
i nekakvi njeni sokovi od cvekle
koji mirišu na zemlju i stotinu nekakvih
čajeva od lekovitih trava
ne da mi da pušim da izlazim
kada je hladno njoj je uvek hladno
jadna ta njena ćerka bogdanka
 

 
METRO
 
briše parket preslušavam ploče
širi veš čitam poeziju pije
mi se vino ljuba ima svesku
zapisuje reči posle ručka šetnja
ljuba mrzi metro smešna je
serija u dva
 


VRATITI OVDE PROLEĆE
 
ljuba nam je skuvala kafu
 
u čudu sam
(kafu a ne čaj)
 
pokazuje da sednemo za sto
 
u čudu sam
(stolica nije postelja)
 
slutim da ima nešto da mi kaže
pomislim
          neće valjda
 
pijemo kafu
čekam
 
ljuba otvara svesku
i čita
 
„pozvao telefon
tamo
razboleti muž
sada idem
varatiti ovde
proleće
 
to je meni žao”