Borislav Pavlovski 
Translator

on Lyrikline: 7 poems translated

from: македонский to: хорватский

Original

Translation

СЕНКИТЕ НÈ ОДМИНУВААТ

македонский | Nikola Madzirov

Еден ден ќе се сретнеме,
како бротче од хартија и
лубеница што се лади во реката.
Немирот на светот ќе
биде со нас. Со дланките
ќе го помрачиме сонцето и со фенер
ќе се доближуваме.

Еден ден ветрот нема
да го промени правецот.
Брезата ќе испрати лисја
во нашите чевли пред прагот.
Волците ќе тргнат по
нашата невиност.
Пеперутките ќе го остават
својот прав врз нашите образи.

Една старица секое утро
ќе раскажува за нас во чекалната.
И ова што го кажувам е
веќе кажано: го чекаме ветрот
како две знамиња на граничен премин.

Еден ден сите сенки
                               ќе нè одминат.

© Nikola Madzirov
Audio production: LiteraturWERKstatt Berlin 2009

Sjene nas mimoilaze

хорватский

Jednog dana ćemo se sresti,
kao brodić od papira i
lubenica što se hladi u rijeci.
Nemir svijeta bit
će s nama. Dlanovima
ćemo pomračiti Sunce i
približavat ćemo se
s fenjerom.

Jednog dana vjetar neće
promijeniti pravac.
Breza će pred prag
poslati lišće u našim cipelama.
Vukovi će krenuti za
našom nevinošću.
Leptiri će svoj prah
ostaviti na našim obrazima.

Jedna starica svako jutro
pripovijedat će o nama u čekaonici.
I ovo što kazujem
već je rečeno: čekamo vjetar
kao dva barjaka na graničnom prijelazu.
Jednog dana sve će nas sjene mimoići

Preveo s makednoskog Borislav Pavlovski

ПРЕД ДА СЕ РОДИМЕ

македонский | Nikola Madzirov

Улиците беа асфалтирани
пред да се родиме и сите
соѕвездија веќе беа формирани.
Лисјата гниеја
до работ на тротоарот.
Среброто црнееше врз
кожата на работниците.
Нечии коски растеа низ
должината на сонот.

Европа се обединуваше
пред да се родиме и косата
на една девојка спокојно
се ширеше врз површината
на морето.

© Nikola Madzirov
Audio production: LiteraturWERKstatt Berlin 2009

Prije našeg rođenja

хорватский

Ulice su bile asfaltirane
prije nego smo se rodili i sva
sazviježđa već su bila stvorena.
Lišće je trunulo
uz rub pločnika.
Srebro se crnjelo na
koži radnika.
Nečije kosti rasle su
dužinom sna.

Europa se ujedinjavala
prije našega rođenja i kosa
jedne djevojke spokojno se
širila površinom
mora.

Preveo s makednoskog Borislav Pavlovski

ПО НАС

македонский | Nikola Madzirov

Еден ден некој ќе ги здипли нашите ќебиња
и ќе ги прати на хемиско чистење
од нив да го истрие последното зрнце сол,
ќе ги отвори нашите писма и ќе ги реди по датуми
наместо по исчитаност.

Еден ден некој ќе го размести мебелот во собата
како шаховски фигури на почеток од нова игра,
ќе ја отвори старата кутија за чевли
во која ги чуваме паднатите копчиња од пижамите,
недотрошените батерии и гладта.

Еден ден ќе ни се врати болката во 'рбетот
од тежината на хотелските клучеви и
сомнежот со кој рецепционерот ни го подава
далечинскиот управувач.

Туѓите сожалувања ќе тргнат по нас
како месечина по заталкано дете.

© Nikola Madzirov
Audio production: LiteraturWERKstatt Berlin 2009

Poslije nas

хорватский

Jednog dana netko će presaviti naše pokrivače
i poslati ih na kemijsko čišćenje
da iz njih istrlja zadnje zrno soli,
otvorit će naša pisma i poslagati ih po datumima
umjesto po pročitanosti.

Jednog dana netko će razmjestiti pokućstvo u sobi
kao šahovske figure na početku nove partije,
otvorit će staru kutiju za cipele
u kojoj čuvamo otpalu dugmad s pidžame,
nepotrošene baterije i glad.

Jednog dana vratit će nam se bol u leđima
od težine hotelskih ključeva i
sumnje s kojom nam recepcionar pruža
daljinski upravljač.

Sažaljenje drugih krenut će za nama
kao mjesečina za zalutalim djetetom.

Preveo s makednoskog Borislav Pavlovski

НЕ ЗНАМ

македонский | Nikola Madzirov

Далечни се сите куќи што ги сонувам,
далечни се гласовите на мајка ми што на
вечера ме повикува, а јас трчам кон полињата со жито.

Далечни сме ние како топка што го промашува голот
и оди кон небото, живи сме
како термометар кој е точен само тогаш кога
ќе погледнеме кон него.

Далечната стварност секој ден ме испрашува
како непознат патник што ме буди на половина пат
со прашање „Тој ли е автобусот“,
а јас му велам „Да“, но мислам „Не знам“,
не знам каде се градовите на твоите дедовци
што сакаат да ги напуштат сите откриени болести
и молитвите.

Сонувам за куќа на ридот од нашите копнежи,
да гледам како брановите на морето го исцртуваат
кардиограмот на нашите падови и љубови,
како луѓето веруваат за да не потонат
и чекорат за да не бидат заборавени.

Далечни се сите колиби во кои се криевме од дождот
и од болката на срните што умираа пред очите на ловците
кои беа повеќе осамени, отколку гладни.

Далечниот миг секој ден ми поставува прашање
„Тој ли е прозорецот? Тој ли е животот?“, а јас му велам
„Да“, а всушност „Не знам“, не знам кога
птиците ќе прозборат, а да не кажат „Небо“.

© Nikola Madzirov
Audio production: LiteraturWERKstatt Berlin 2009

Ne znam

хорватский

Daleke su sve kuće koje sanjam,
daleko su glasovi moje majke koja me
na večeru zove, a ja trčim prema žitnim poljima.

Daleki smo kao lopta što promašuje gol
i leti u nebo, živi smo
kao termometar koji je točan samo kad
pogledamo prema njemu.

Daleka stvarnost svaki me dan ispituje
kao nepoznati putnik koji me budi na polovici puta
pitanjem „Je li ovo taj autobus?“,
a ja mu kažem „Da“, iako mislim „Ne znam“,
ne znam gdje su gradovi tvojih djedova
koji žele napustiti sve otkrivene bolesti
i molitve.

Sanjam o kući na brijegu naših čežnja,
da gledam kako morski valovi iscrtavaju
kardiogram naših padova i ljubavi,
kako ljudi vjeruju da neće potonuti
i koračaju da ne bi bili zaboravljeni.

Daleke su sve kolibe u kojima smo se skrivali od kiše
i od boli srna koje su umirale pred očima lovaca
koji su više bili osamljeni nego gladni.

Daleki trenutak postavlja mi svaki dan pitanje
„Je li ovo taj prozor? Je li ovo taj život?“, a ja mu kažem
„Da“, a ustvari „Ne znam“, ne znam kad će
ptice progovoriti, a da ne kažu „Nebo“.

Preveo s makednoskog Borislav Pavlovski

ДОМ

македонский | Nikola Madzirov

Живеев на крајот од градот
како улично светло на кое никој
не му ја менува светилката.
Пајажината ги држеше ѕидовите заедно,
потта нашите споени дланки.
Во преобразбите на невешто соѕиданите камења
го криев плишаното мече
спасувајќи го од сонот.

Деноноќно го оживував прагот
враќајќи се како пчела што
секогаш се враќа на претходниот цвет.
Беше мир кога го напуштив домот:

гризнатото јаболко не беше потемнето,
на писмото стоеше марка со стара напуштена куќа.
 
Кон тивките простори од раѓање се движам
и под мене празнини се лепат
како снег што не знае дали на земјата
или на воздухот припаѓа.

© Nikola Madzirov
Audio production: LiteraturWERKstatt Berlin 2009

Dom

хорватский

Živio sam na kraju grada
kao ulična lampa kojoj nitko
ne mijenja žarulju.
Paučina je držala zidove zajedno,
znoj naše spojene dlanove.
U preobrazbama nevješto sazidanog kamenja
skrivao sam plišanog medvjedića
spašavajući ga od sna.

Danonoćno sam oživljavao prag
vraćajući se kao pčela što
uvijek se vraća na prethodni cvijet.
Vladao je mir kad sam napustio dom:

zagrizena jabuka nije potamnjela,
na pismu je bila marka sa starom napuštenom kućom.

Od rođenja se prema tihim prostorima krećem
i poda mnom praznine se lijepe
kao snijeg što ne zna da li zemlji
ili zraku pripada.

Preveo s makednoskog Borislav Pavlovski

ДЕНОВИ КОГА ТРЕБА ДА СЕ БИДЕ САМ

македонский | Nikola Madzirov

Вистина е дека градот
изникна како последица на лага
неопходна за луѓето,
саксиите и питомите животни.

(така се снабдувам со
потребните оправдувања)

Вистина е дека сите луѓе
излегуваат од зградите
(чиниш земјотрес)
и со вазна во рацете
одат кон ливадите.

Се враќаат трипати потажни
со прашина во дланките
и неколку шумови
како дупки во сеќавањето.

Потоа
пак заедничка тишина.

© Nikola Madzirov
Audio production: LiteraturWERKstatt Berlin 2009

Dani kada treba biti sam

хорватский

Istina je da je grad
nikao kao posljedica laži
neophodne ljudima,
lončanicama i pitomim životinjama

(tako se snabdjevam
potrebnim opravdanjima).

Istina je da svi ljudi
izlaze iz zgrada
(kao da je zemljotres)
i s vazom u rukama
idu prema livadama.

Vraćaju se triput tužniji
s prašinom na dlanovima
i s nekoliko šumova
poput praznina u sjećanju.

Zatim
ponovno zajednička tišina.

Preveo s makednoskog Borislav Pavlovski

БРЗ Е ВЕКОТ

македонский | Nikola Madzirov

Брз е векот. Да бев ветер,
ќе ги лупев корите на дрвјата
и фасадите на периферните згради.

Да бев злато, ќе ме криеја во подруми,
во ровлива земја и меѓу скршени играчки,
ќе ме заборавеа татковците, а нивните синови
трајно ќе ме паметеа.

Да бев куче, немаше да ми биде страв
од бегалци, да бев месечина немаше
да се плашам од смртни казни.

Да бев ѕиден часовник
ќе ги криев пукнатините на ѕидот.

Брз е векот. Ги преживуваме слабите земјотреси
гледајќи кон небото, а не кон земјата.
Ги отвораме прозорците за да влезе воздух
од местата каде што никогаш не сме биле.
Војни не постојат, зашто секој ден некој
го ранува нашето срце. Брз е векот.
Побрз од зборот.
Да бев мртов, сите ќе ми веруваа
кога молчам.

© Nikola Madzirov
Audio production: LiteraturWERKstatt Berlin 2009

Brz je vijek

хорватский

Brz je vijek. Da sam bio vjetar,
gulio bih kore stabala
i fasade periferijskih zgrada.

Da sam bio zlato, skrivali bi me u podrumima,
u meku zemlju i među slomljene igračke,
zaboravili bi me očevi, a njihovi sinovi
trajno bi me pamtili.

Da sam bio pas, ne bi me bilo strah
prognanika, da sam bio mjesečina, ne bih se
bojao smrtne kazne.

Da sam bio zidni sat,
skrivao bih pukotine na zidu.

Brz je vijek. Preživljavamo slabe zemljotrese
gledajući prema nebu, a ne prema zemlji.
Otvaramo prozore da bi ušao zrak
s mjesta gdje nikada nismo bili.
Ratovi ne postoje, jer svaki dan netko
ranjava naše srce. Brz je vijek.
Brži od riječi.
Da sam bio mrtav, svi bi mi vjerovali
kada šutim.

Preveo s makednoskog Borislav Pavlovski