Jovan Zivlak (Јован Зивлак)
ОСТРВО
ОСТРВО
рат никад није престајао. сећам се зоре кад
сам дом остављао. био је посвуд. за довратком је
држао секиру. на постељи је склупчао тело огрнуто
у вучју кожу.
личио је на пауна који ме подозриво посматра
и спрема се да ми искљује руке. на прозоре је
спуштао засторе. крио се да га не видим.
знао сам да ми је дисао за потиљком
везао ми дах и чинио ствари прозирним
на којима сам вид посвећивао.
ословљавао ме презирно:
ти који жваћеш кремен сачекаћеш да га повратиш
научићеш да памтиш оно што си заборавио
ја сам твоје знање које си будан прорицао
оно за чим ћеш се освртати биће тама
отац који се никад неће вратити
море са којег ће долазити пламен
од којег ћеш оглувети.
ко је јачи од рата
ја који се ни о чему не питам
острво од којег ће остати само име
лихвар који ће ме задужити
оружје које убија пре него што се искује
или змија која се вере тамо где јој није место.