ПОСЕДИ

када ми је умирао отац
поручио је да би волео да са мном
поразговара.
до тада смо
размењивали празнину и чуђење.
помислио сам да жели
изгубљено да надокнади.
обичан живот
не подноси тешке разговоре
који би нас учинили блиским
и који би нашу тугу увећали.
већ сам слутио како су поседи
пролазни и говорници непрепознатљиви
и растуживало ме је како
није одгурнуо камен који ствара привид
да је живот светла грађевина
а да су речи попут видиковца
како не види да то што хоће да каже
неће бити изговорено први пут
како не види да је умирање узалудно
и да нас не спасава од заборава.

© Jovan Zivlak
Produção de áudio: Serbian PEN Centre

PROPRIÉTÉS

quand mon père était mourant
il a dit qu’il aimerait avec moi
parler.
jusque-là nous
échangions le vide et l’étonnement.
j’ai pensé qu’il voulait
rattraper perdu
la vie ordinaire
ne supportait pas des conversations difficiles
qui nous feraient plus proches
et qui agrandiraient notre chagrin.
j’imaginait déjà que les propriétés étaient
les passagères et les orateurs méconnaissables
et il me rendait triste qu’il
n’a pas poussé la pierre qui crée l’illusion
que la vie est une construction lumineuse
et que les mots sont comme un belvédère
comment il ne voyait pas que ça qu’il voulait dire
ne serait pas dit pour la première fois
comment il ne voyait pas que mourir est en vain
et que ça ne nous sauve pas de l’oubli.

Traduction du serbe par Tanja Pekić et Jean Portante