Jovan Zivlak (Јован Зивлак)

за Цацу*

речи које сам памтио беху попут потмулих песама
брешће, олуш, теремије, гајеви и сребрнасте баре.**
тамо сам био као неко ко је изгубљен и ко се рађа
као летач који посрће и постаје лепет  који се
успиње изнад стогова који су расли како је расла смрт
и опадали како се рађао жагор који је сапињао ништавило
и славио постојање и његове мутне преваре.
да ли сам био онај који
силази у влажну таму
у страхове који ће цртати моје лице.
била си у другим световима
на прашњавој улици међу повицима
и очевима и мајкама који су затварали врата
и певали о обећањима.
у трену те сретох као да си се нагнула да ме
ословиш и предаш ми тугу која
ће нас свезати.
шта је то што је било и што не можемо одбацити
и што ће нас раздвајати
и спајати као што се спајају незнање и знање.
сада си отишла и шта памтим
шта ћу пригрлити
шта ће ме обузети и спасти.
да ли ћеш кренути стазама на којима ниси била
међу речи и имена где сам тетурао као летач који се рађа
да ли ћу те наћи тамо где сам постао светиљка која не светли.

____________

*Јованка Николић ( 1952 – 2017), песник и приповедач.
**Потеси у близини Накова