Yolanda Castaño

I,
who traced by car the banks of the Neretva,
who exhausted on bicycle the steaming streets of Cophehnague.
I who measured with my own arms the holes of Sarajevo,
who crossed, in the driver's seat, the border of Slovenia
and overflew in a biplane the Ria of Betanzos.
I who set off in a ferry which docked on the coasts of Ireland,
and at the island of Ometepe in Lake Cocibolca;
I who will never forget that shop in Budapest,
nor the fields of cotton in the province of Tesalia,
nor a night when I was 17 in a hotel in Nice.
My memory wets its feet at Jurmala beach in Latvia
and on 6th Avenue feels at home.
I,
who could have died once taking in a taxi in Lima,
who crossed the yellow of the brilliant fields of Pakruojis
and crossed that same street as Margaret Mitchell in Atlanta.
My steps walked the pink sands of Elafonisi,
they crossed a corner in Brooklyn, the Charles Bridge, Lavalle street.
I who traversed desert to go to Essaouira,
who slid on a zip wire from the heights of Mombacho,
who won't forget the night I slept on the street itself in Amsterdam,
nor the Monastery of Ostrog, nor the stones of Meteora.
I who said a name aloud in the middle of a plaza in Gante,
who once cut through the Bosphorus dressed in promises,
who was never the same after that afternoon in Auschwitz.
I,
who drove east until near Podgorica,
who covered in a snowmobile the Vatnajókull glacier,
I who never felt as alone as in the rue de Sant Denis,
who will never taste grapes like the grapes of Corinto.
I, who one day plucked
apples from Tolstoy's garden,
I want to go back home:
the refuge
that I love most
of A Coruña

precisely in you.

Ich,
die ich mit dem Auto die Ufer der Neretva entlangfuhr,
die ich mit dem Fahrrad die nassen Straßen Kopenhagens aufleckte.
Ich, die mit meinen Armen die Löcher Sarajevos vermaß,
die ich – am Steuer – die Grenze zu Sloweniens überquerte
und in einer Chesna über die Bucht von Betanzos flog.
Ich, die ich eine Fähre nahm, um an der Küste Irlands anzulegen,
und an der Insel Ometepe im Nicaraguasee;
ich, die ich jenes Geschäft in Budapest nie vergessen werde,
noch die Baumwollfelder Thessaliens
oder diese Nacht mit 17 in einem Hotel in Nizza.
Meine Erinnerung umspült meine Füße am Strand von Jūrmala in Lettland
und fühlt sich auf der 6th Avenue zu Hause.
Ich,
die ich beinah umgekommen wäre, als ich in Lima ein Taxi bestieg,
die ich durch das Gelb der leuchtenden Felder von Pakruojis schlenderte
und in Atlanta über dieselbe Straße ging wie Margarett Mitchell.
Meine Schritte führten mich auf Elafonisi über rosafarbenen Sand,
über eine Kreuzung in Brooklyn, die Karlsbrücke, die Calle Lavalle.
Ich, die ich durch die Wüste ging, um nach Essaouira zu gelangen,
die ich vom Gipfel des Mombacho mit einer Seilrutsche in die Tiefe fuhr.
die ich die Nacht, in der ich in Amsterdam auf der Straße schlief, nie vergessen werde
noch das Kloster Ostrog oder die Felsen von Meteora.
Ich, die ich mitten auf einem Platz in Gent einen Namen aussprach,
die ich einmal, gehüllt in Versprechen, den Bosporus durchpflügte,
die ich nach einem Nachmittag in Auschwitz nicht mehr dieselbe war.
Ich,
die ich nach Osten bis in die Nähe von Podgorica fuhr,
die ich im Motorschlitten über den Vatnajökull-Gletscher schoss,
ich, die ich mich nie so allein fühlte wie in der Rue de Sant Denis,
die ich nie mehr Trauben wie die Trauben von Korinth essen werde.
Ich, die ich eines Tages
                                                        Äpfel in Tolstois Garten pflückte,
will nach Hause zurückkehren:
ins Versteck
das ich am liebsten mag
in A Coruña

mitten in dir.

Moi,
qui ai remonté en voiture les rives de la Neretva,
qui ai raclé à vélo les rues humides de Copenhague.
Moi qui ai mesuré avec mes propres bras les crevasses de Sarajevo,
qui ai traversé, sur le siège passager, la frontière slovène
et survolé en biplan la Ria de Betanzos.
Moi qui ai pris la route sur un ferry qui ai accosté sur les côtes d’Irlande,
et sur l’île Ometepe dans le lac Cocibolca;
moi qui n’oublierai jamais cette boutique de Budapest,
ni les champs de coton de la province de Tesalia,
ni cette nuit à 17 ans dans un hôtel de Nice.
Ma mémoire trempe ses pieds sur la plage de Jurmala en Lettonie
et sur la 6ème avenue elle se sent à la maison.

Moi,
qui aurait pu mourir cette fois-là dans un taxi de Lima,
qui ai parcouru le jaune de ces champs brillants à Pakruojis
et traversé cette même rue que Margaret Mitchell à Atlanta.
Mes pieds ont marché sur les sables roses d’Elafonisi,
ils ont pris un croisement à Brooklyn, le pont Charles, la rue Lavalle.
Moi qui ai traversé le désert pour aller à Essaouira,
qui ai glissé sur une tyrolienne depuis les hauteurs du Mombacho,
qui n’oublierai pas la nuit où j’ai dormi à même la rue à Amsterdam,
ni le monastère de Ostrog ni les pierres de Meteora.
Moi qui ai prononcé un nom au milieu d’une place à Gante,
qui ai traversé un jour le Bosphore habillée de promesses
qui n’a plus jamais été la même après cet après-midi à Auschwitz.
Moi,
qui ai conduit vers l’Est jusque près de Podgorica,
qui ai couvert en motoneige le glacier Vatnajökull,
Moi qui ne me suis jamais sentie aussi seule que dans la rue Saint-Denis,
qui ne goûtera plus jamais pareil raisin qu’à Corinto.
Moi, qui ai un jour cueilli
des pommes du jardin de Tolstoï,
je veux rentrer à la maison:
le refuge
que j’aime le plus
à La Corogne

juste en toi.

我，
曾沿着内雷特瓦河堤驾车，
也曾在哥本哈根热气腾腾的街上骑自行车而筋疲力尽。
我，曾用手臂测量萨拉热窝的洞岩，
曾在驾驶座上穿越斯洛文尼亚边境
并在双翼机上飞越过贝坦索斯河。
我，从停靠在爱尔兰海岸的渡轮上出发，
到达科斯博卡湖的欧美特佩岛；
我永远不会忘记布达佩斯的那家商店，
特赛利亚的棉田，
以及我17岁在尼斯一家旅馆度过的一个夜晚。
我的记忆在拉脱维亚的尤尔马拉海滩上打湿了自己的脚，
在第六大道上感觉回到了家。
我，
在利马乘出租车差点死去，
穿越过帕克若基斯明亮田野的金黄，
跨越过亚特兰大那条街，同玛格丽特·米切尔一样。
我的脚走在埃拉弗尼斯的粉红沙滩上，
穿过布鲁克林街角，查理大桥，拉瓦列小街。
我，走过沙漠去索维拉，
从蒙巴酋山顶沿着索道滑下去，
我，不会忘记睡在阿姆斯特丹大街上的那个夜晚，
奥斯特若格的修道院，米特奥拉的石头。
我，曾在甘特广场中央大声喊一个名字，
曾经穿戴希望抄近路走遍博斯普鲁斯，
奥斯威辛那个下午之后我再也不是同一个我。
我，
朝东开车一直开到靠近波德戈里察，
在瓦特纳冰川被雪覆盖，
我，从未感到有如在桑特丹尼斯路上的孤独，
再也不会品尝到科林托那样的葡萄。
我，有一天会摘
托尔斯泰园的苹果，
我想回家：
整个阿科鲁尼亚
我最热爱的
避难所

正是你。

Já,
která jsem v autě lemovala břehy Neretvy,
která jsem na bicyklu dopíjela vlhké ulice Kodaně.
Já, která jsem svýma rukama přeměřila otvory Sarajeva,
která jsem za volantem překročila slovinskou hranici
a v malém letadélku přeletěla nad zátokou v Betanzos.
Já, která jsem vyplula trajektem,
a ten přistál na pobřeží irské země a na ostrově Ometepe v jezeře Cocibolca;
já, která nezapomenu na ten krámek v Budapešti
ani na pole s bavlnou v provincii Thessalia
ani na jednu hotelovou noc v 17 letech v Nice.
Má paměť bude smáčet nohy na pláži v lotyšské Jūrmale
a na Šesté Avenue se cítí jako doma.
Já,
která jsem jsem jednou málem nepřežila cestu taxíkem po Limě,
která jsem překročila žluť zářících polí v Pakruojis
a přešla jsem v Atlantě stejnou ulici jako Margaret Mitchell.
Mé kroky vedly přes růžové písky Elafonisi,
přešly nároží v Brooklynu, Karlův most, ulici Lavalle.
Já, která jsem překonala poušť kvůli cestě do As-Sawíry,
která jsem na zip-line klouzala z výšin Mombacha,
která nezapomenu na noc, kdy jsem spala na ulici v Amsterdamu,
ani na monastýr v Ostrogu a na skály v Meteoře.
Já, která jsem vyslovila jméno uprostřed jednoho náměstí v Gentu,
která jsem kdysi brázdila Bospor oděná do příslibů,
která už nikdy nebudu stejná po tamtom odpoledni v Osvětimi.
Já, která jsem řídila směrem k západu až těsně před Podgorici,
která jsem přejela na sněžném skútru přes ledovec Vatnajökull,
já, která jsem se nikdy necítila tak sama jako na rue Saint-Denis
a která nikdy neokusím hrozny jako ty z Korintu.
Já, která jsem jednoho dne česala jablka z Tolstého zahrady,
já se chci vrátit domů: do zákoutí
nejmilejšího
v A Coruñi

právě v tobě.

Io,
che ho costeggiato in macchina le rive del Neretva,
che ho percorso in bicicletta le strade umide di Copenaghen.
Che ho misurato con le mie braccia le crepe di Sarajevo,
che ho attraversato, al volante, la frontiera di Slovenia
e ho sorvolato in aereo la ría de Betanzos.
Io che ho salpato su un ferry che approdava sulle coste d’Irlanda,
e all’isola di Ometepe nel Lago Cocibolca;
io che non dimenticherò mai quella tenda a Budapest,
né i campi di cotone della provincia di Tessaglia,
né una notte in albergo a 17 anni a Nizza.
La mia memoria si bagna i piedi nella spiaggia di Jurmala in Lettonia
e nella sesta strada si sente come a casa.
Io,
che ho rischiato di morire una volta viaggiando in taxi a Lima,
che ho solcato il giallo luccicante dei campi di Pakruojis
e ho attraversato la stessa strada di Margarett Mitchell a Atlanta.
I miei passi hanno calpestato le rosse sabbie di Elafonisi,
hanno attraversato un angolo di Brooklyn, il ponte Carlos, Lavalle.
Io che ho attraversato il deserto per arrivare a Essaouira,
e mi calai su un cavo dalle cime del Mombacho,
che non dimenticherò mai la notte che dormii per strada ad Amsterdam,
né il Monastero di Ostrog, né i sassi di Meteora.
Io che pronunciai un nome in una piazza a Gante,
che solcai una volta il Bosforo indossando promesse,
che non sono stata più la stessa dopo quel pomeriggio ad Auschwitz.
Io,
che ho guidato a est vicino a Podgorica,
che ho percorso in motoslitta il ghiacciaio di Vatnajökull,
io che non mi sono mai sentita così sola come in rue Sant Denis,
che non assaggerò mai un’uva come l’uva di Corinto.
Io, che un giorno colsi
mele dal giardino di Tolstoi,
voglio tornare a casa:
il nascondiglio
che preferisco
di A Coruña

proprio in te.

Ja,
Koja sam autom slijedila obale Neretve,
biciklom pobrisala pareće ulice Kopenhagena.
Ja što sam vlastitim rukama premjerila kratere Sarajeva,
u vozačkom sjedištu prešla Slovensku granicu
i u dvokrilcu nadlijetala zaljev Betanzos.
Ja što sam se zaputila trajektom i pristala na obale Irske
i otoka Ometepe u jezeru Cocibolca;
ja koja nikad neću zaboraviti onaj dućan u Budimpešti,
ni polja pamuka dolje u Tesaliji,
ni noć kad sam navršila 17 u hotelu u Nici.
Moje sjećanje moći noge na Latvijskoj plaži Jurmala
i na šestoj aveniji osjeća se kao kod kuće.
Ja,
koja sam mogla poginuti u taksiju u Limi,
koja sam prošla žutilo sjajnih polja Pakruojisa
i prešla istu onu ulicu kao Margaret Mitchell u Atlanti.
Moji koraci mljeli su ružičaste pijeske Elafonisija,
prešli su ugao Brooklyna, Karlov most, ulicu Lavalle.
Ja koja sam prešla pustinju da bih dospjela do Essaouire,
što sam na sajli klizila s visina Mombacha,
koja neću zaboraviti noć kad sam spavala na ulici u Amsterdamu,
ostroški manastir ni kamenje Meteora.
Ja što sam naglas izgovorila ime nasred trga u Gentu,
koja sam jednom presjekla Bospor odjevena u obećanja,
koja poslije popodneva u Auschwitzu više nikada nisam bila ista.
Ja,
koja je vozila k istoku do nadomak Podgorice,
što se sklupčala na saonicama na glečeru Vatnajókull,
ja koja se nikada nisam osjetila toliko samom kao na rue de Sant Denis,
koja nikad neće kušati grožđe kao grožđe Korintsko.
Ja, što sam jednom brala,
jabuke iz Tolstojeva vrta
želim sad natrag kući:
utočište u A Coruñji
koje najviše volim,

točnije u tebi.

Jaz,
ki sem z avtom peljala vzdolž bregov Neretve,
ki sem se utrudila na kolesu v Kopehagnu,
ki sem s svojimi rokami izmerila luknje v Sarajevu,
ki sem visoko v zraku prečkala slovensko mejo,
ki sem z letalom preletela ustje Betanza,
in se vkrcala na trajekt in pristala na irski obali,
in na otoku Ometepe sredi jezera Nikaragva,
ki ne bom pozabila tiste trgovine v Budimpešti
ali bombažnih polj Tesalije
ali noči pri sedemnajstih v Nici,
moj spomin si zmoči noge na obali Jurmala v Latviji,
na šesti aveniji se počutim kot doma,
jaz,
ki bi skoraj umrla v takisju v Limi,
ki sem prehodila rumeno sijočih polj Pakruojisa,
ki sem prečkala isto cesto kot Margaret Mitchell v Atlanti,
moje stopinje na rožnati plaži Elafonisi,
prečkale so vogal v Brooklynu, Karlov most, ulico Lavalle,
jaz ki sem prečila puščavo da bi prišla v Essauiri,
ki sem se s škripcem po vrvi spustila z vrhov Mombača,
ki ne bom pozabila kako sem v Amsterdamu prenočila na ulici
ali samostana Ostrog ali skal v Meteori,
ki sem na ves glas na sredi trga v Gentu zaklicala ime,
ki sem se nekoč prebila skozi Bospor oblečena v obljube,
ki nisem bila nikoli več enaka po tistem popoldnevu v Auschwitzu.
Jaz,
ki sem se peljala na vzhod do Podgorice,
ki sem na saneh prečkala ledenik Vatnajókull,
ki se nisem nikoli počutila tako samo kot na ulici Sant Dennis,
ki nisem več okušala takega grozdja kot je bilo v Korintu.
Jaz, ki sem nekega dne
brala jabolka v Tolstojevem vrtu.

Rada bi se vrnila domov:
zavetje
ki ga imam najraje
v A Coruñji

si pravzaprav
ti.

Јас,
која со кола низводно ја пројдов Неретва,
папсана од умор на точак ги крстосував по спарните улички на Копенхаген
јас, која со свои раце ги премери дупките во Сараево,
ја извозе границата на Словенија
па со авион двокрилец го надлета Ријас Бетанзос
јас, која исплови со траект па се укотви на ирскиот брег
и на островот Ометепе сред езерото Никарагва
јас, која вечно ќе ја памети онаа продавница во Будимпешта
и полињата памук ширум Тесалија
и една ноќ дур имав 17, во еден хотел во Ница.
сеќавањево мое бележи мокри стапала, и плажа во Јурмала, Летонија
чувствува дека е дома на 6тата авенија.

Јас,
која за малку ќе загинеше дур фаќаше такси во Лима
ги пројде сјајните жолти полиња на Покруаис
па ја мина истата улица ко Маргарет Мичел во Атланта.
Чекориве мои по розевкастиот песок на Елафониси,
скршнаа зад еден агол во Бруклин, Карловиот мост, улицата Лавал.
Јас, која крстосуваше низ пустината да стигнам до Есавиара
се слизнав по жица од височините на Момбачо,
која нема да ја заборави ноќта проспиена на амстердамските улици,
нит пак манастирот Острог, ниту карпите на Метеори
јас која гласно извикав едно име на плоштадот во Ганте
еднаш го преминав Босфорот од глава до пети во ветувања
која никогаш не беше онаа истата, по утрото во Аушвиц.

Јас,
која возев источно близу Подгорица
го премина глечерот Ватнајекул во моторна санка
никогаш не се осети поосамена како тогаш во улицата Сен Дени
и нема пак да вкуси грозје како она од Коринт
јас, која еднаш скина
јаболка од градината на Толстој,
сакам да се вратам дома:
засолништето
што највеќе го сакам
Ла Коруња

токму она во тебе.

eu,
care am călătorit de-alungul râului Neretva în automobil,
care am străbătut străzile umede ale Copenhagăi pe bicicletă,
eu care am măsurat pădurile din Sarajevo cu brațele
care am trecut granița Sloveniei la volan,
și am zburat de-asupra estuarului Betanzos.
eu care am plecat cu feribotul ce ajungea pe coastele Irlandei
și la insula Ometepe de pe lacul Cocibolca;
eu care nu voi uita niciodată acel magazin din Budapesta
sau câmpurile de bumbac din provincia Tesalia
și nici acea noapte la 17 ani într-un hotel din Nisa.
memoria mea își va umezi picioarele pe plaja Jurmala din Letonia
și pe 6th avenue te simți ca acasă.
eu,
care eram pe punctul de a muri când călătoream într-un taxi din Lima
care am străbătut galbenul strălucitoarelor câmpii din Pakruojis
și am traversat aceeași stradă pe care a traversat-o Margarett Mitchell în Atlanta
pașii mei au apăsat nisipurile roz din Elafonisi
au traversat un colț de stradă din Brooklyn, podul Carol, Lavalle.
eu care am străbătut deșertul pentru a ajunge la Essaouira,
care am alunecat pe tiroliană din vârful vulcanului Mombacho
care nu voi uita noaptea în care am dormit pe străzile din Amsterdam
nici mănăstirea din Ostrog, sau pietrele din Meteora.
Eu care am pronunțat un nume în mijlocul unei piețe din Gent
care am brăzdat odată Bosforul înveșmântată în promisiuni,
care nu am mai fost aceeași după acea după amiază la Auschwitz.
Eu
care am condus spre est până aproape de Podgorica
care am făcut turul ghețarului Vatnajökull în snowmobile
eu care niciodată nu m-am simțit mai singură decât în rue Saint- Denis
care nu voi mai gusta vreodată struguri precum cei din Corint.
Eu care într-o zi
am cules mere din gradina lui Tolstoi
vreau să mă întorc acasă:
în ascunzătoarea preferată
din La Corunia

chiar în tine

Yo,
que bordeé en automóvil las orillas del Neretva,
que apuré en bicicleta las calles húmedas de Copenhague.
Yo que medí con mis brazos los boquetes de Sarajevo,
que atravesé, al volante, la frontera de Eslovenia
y sobrevolé en avioneta la ría de Betanzos.
Yo que partí en un ferry que arribaba a las costas de Irlanda,
y a la isla de Ometepe en el Lago Cocibolca;
yo que nunca olvidaré aquella tienda en Budapest,
ni los campos de algodón en la provincia de Tesalia,
ni una noche en un hotel a los 17 años en Niza.
Mi memoria va a mojar los pies a la playa de Jurmala en Letonia
y en la sexta avenida se siente como en casa.
Yo,
que pude morir una vez viajando en un taxi en Lima,
que atravesé el amarillo de los campos brillantes de Pakruojis
y crucé la misma calle que Margarett Mitchell en Atlanta.
Mis pasos pisaron las arenas rosadas de Elafonisi,
cruzaron una esquina en Brooklyn, el puente Carlos, Lavalle.
Yo que atravesé desierto para ir hasta Essaouira,
que me deslicé en tirolina desde las cumbres del Mombacho,
que no olvidaré la noche que dormí en plena calle en Amsterdam,
ni el Monasterio de Ostrog, ni las piedras de Meteora.
Yo que pronuncié un nombre en el medio de una plaza en Gante,
que surqué una vez el Bósforo vestida de promesas,
que nunca volví a ser la misma después de aquella tarde en Auschwitz.
Yo,
que conduje hacia el este hasta cerca de Podgorica,
que recorrí en motonieve el glaciar de Vatnajökull,
yo que nunca me sentí tan sola como en la rue de Sant Denis,
que jamás probaré uvas como las uvas de Corinto.
Yo, que un día recojí
manzanas del jardín de Tolstoi,
quiero volver a casa:
el escondite
que prefiero
de A Coruña

justo en ti.

Я,
проследившая на машине берега Неретвы,
исчерпавшая на велосипеде парящие улицы Копенгагена.
Измерившая своими руками норы Сараево,
я, миновавшая на водительском месте границу Словении,
перелетевшая на биплане реку Бетансос,
причаливавшая на пароме к берегам Ирландии
и к острову Ометепе на озере Косиболька.
Я, которая никогда не забудет ни ту
лавочку в Будапеште, ни хлопковые поля
в Фессалии, ни ту ночь в отеле, в Ницце,
когда мне было семнадцать.
Память моя мочит ноги в Юрмале, в Латвии,
чувствует себя как дома на Шестой Авеню.
Я,
которая могла погибнуть, взяв такси в Лиме,
пересёкшая желтизну восхитительных лугов Пакруоиса,
переходившая в Атланте ту же улицу, что
переходила Маргарет Митчелл.
Мои шаги отпечатались на розовых песках Элафониси,
пронизали бруклинский перекрёсток, Карлов мост, улицу Лаваль.
Я, преодолевшая пустыню по пути в Эс-Сувейру,
скользившая по канатной дороге, чтобы попасть в Момбачо,
я, которая никогда не забудет ночь, проведённую на улицах Амстердама,
никогда не забудет монастырь Острог и камни Метеоры.
Я, прокричавшая своё имя на площади в Генте,
перебравшаяся однажды через Босфор, одетая одним обещанием,
я, навсегда ставшая кем-то другим после дня, проведённого в Аушвице.
Я,
ехавшая на Восток до самой Подгорицы,
заваленная снегом на аэросанях посреди ледника Ватнайёкудль,
я, никогда не чувствовавшая себя такой одинокой, как на улице Сен-Дени,
я, которая никогда не попробует винограда вкусней, чем в Коринфе.

Я, однажды сорвавшая яблоко
                                                      в саду Толстого,
я хочу домой:
в лучший
потаённый
уголок
Ла-Коруньи:

в тебя.