Jovan Zivlak (Јован Зивлак)
ГВОЗДЕНЕ ВИЛИЦЕ
ГВОЗДЕНЕ ВИЛИЦЕ
Какви су наши градови
каква села.
кућа до куће
путеви непредвидљиви
возила тушта
звукова небројиво.
свака је навика обичај
а обичај разлог за ридање
и кад смртника носе или испраћају
и кад се полиција усред дана окупља у ројеве
и кад се тма описа уредно одлаже
у непромочиве кесе.
колико тога има то нико не зна
а негдашње знање ипак беше поузданије
потпис комесара или вишег службеника
прилика која јамчи мудрост која се
не заборавља
њега и данас лове из летилица бацајући
потернице
људи без имена
жене без страсти
портири без познате приљежности.
њуше се кости и вештачки кукови
снимају руке и гвоздене вилице
и отправљају напред без великих речи.
а кад улицом прођеш на сваком балкону
шачица пророка
неки се успентрају на дрвени сандук само
да нас надвисе
где год се окренеш свуда су обећања
са екрана довикују да је дан одлуке
да је тренутак који се не пропушта
и да су пронашли видиковац са којег се
најдаље види.