КРАЈМОРЈЕ

има еден предел,
далеку од тебе
далеку во нашата бездна
каде што се губат сите ветришта
каде што се збунуваат сите патеки

дали можеш да го жртвуваш
просторот на твојот пораз за да дишеш
за да се ослободиш од сопствената лага
и да тлееш во оние заумни подрачја на тишината

велиш мислиш на иднината
а не знаеш каде да одиш на ручек
во ова просто време сегашно.

има еден предел
по него ти не чекориш
таму се коваат високите одговори
кои ги бараш а не сакаш да ги најдеш
таму љубов водат црвени карпи со модри длабочини
ветришта диви компас кршат
бели платна на едреници се креваат
таму да ја одредиш својата насока сакаш
и покорно молиш
прангите да ти се слеат
во течно железо алово
во спокоен кислород живототворен
во бујна мугра зелена

има еден предел
кој те обновува
кој повторно те раѓа
кој те обликува и те повикува
таму ветерници го мелат твоето одамна свршено време
таму ветришта го плетат твоето идно време
таму буревесници го ткаат патеписот на твојот лет
а ти сал молчиш крадешкум
а ти сал чекаш молкум
а ти сал демнеш ничкум
и да се одвоиш не сакаш
далеку над себе.

© Nataša Sardžoska
Extrait de: Living water
Production audio: Haus für Poesie / 2018

KÜSTE

es gibt eine Landschaft
weit entfernt von dir
weit entfernt in unserem Abgrund
wo sich alle Winde verlieren
wo sich alle Pfade verwirren

kannst du den Raum
deiner Niederlage opfern, um zu atmen
um dich von der eigenen Lüge zu befreien
und in diesen erdachten Gebieten aus Stille zu schmachten

du sagst, du denkst an die Zukunft
weißt aber nicht, wo du zu Mittag essen sollst
in dieser simplen Gegenwart

es gibt eine Landschaft
durch die du nicht schreitest
dort werden die großen Antworten geschmiedet
nach denen du suchst und die du nicht finden willst
dort machen rote Klippen Liebe mit blauen Tiefen
wilde Windböen zerbrechen den Kompass
auf Booten werden weiße Segel gehisst
dort willst du deine Richtung bestimmen
unterwürfig bittest du darum
dass deine Ketten sich vereinen
zu flüssigem rotem Eisen
zu friedlichem lebenswichtigem Sauerstoff
zu dichter grüner Morgendämmerung

es gibt eine Landschaft
die dich erneuert
die dich neu gebiert
die dich formt und ruft
dort zermahlen Windmühlen deine längst abgelaufene Zeit
dort stricken Windböen an deiner Zukunft
dort weben Sturmschwalben den Reisebericht deines Fluges
und du schweigst verstohlen
und du wartest schweigend
und du lauerst mit dem Gesicht nach unten
und trennen willst du dich nicht
weit oben über dir selbst.

Argelès-sur-Mer / Collioure, Juni 2016

Aus dem Mazedonischen von Alexander Sitzmann