Elizabeta Lindner

macédonien

Apfel und Amsel

I

Die Wimpern knistern, dein Blick treibt unter

dünnem Eis: Das Tageslicht hockt über uns.

 

Wir stehen auf und niemand weiß, welches Gesicht

mit ihm erwacht. Das Fenster ist ein großer Garten,

 

das Stille öffnet in der Luft und Schlaf

glüht nach, ist warm, ist eingefärbt mit Äpfeln.

 

Der Morgen dreht sich mit der Erde und eine Amsel

hüpft durch deinen ersten Satz: So wächst Vertrauen

 

in die Wiederholung, die dich vergisst. Das Licht

bedeutet wir sind wach. Wir stehen auf: Die Zeit ist

 

unerreichbar zwischen Atemzügen. Und dieses Tasten

nach  der Hand, wenn die Sätze sich verlaufen.

 

II

Täglich  verschiebt sich der Gedächtnisrand

und was wir sagen wollten: Der Apfel weiß

 

nicht, dass die Zeit uns aufsagt. In unseren Händen

schwitzt ein großer See und die Welt

 

fängt wieder an, fein wie ein Flüstern

über dem Gartentor, wie ein Spinnweb,

 

das ein Zentrum in die Luft hängt, lauernd

auf Zusammenhang. Wir denken uns in Reihenfolgen,

 

den Tisch gedeckt, und wenn sich Stille

öffnet: Auf der Straße zum Bäcker geht Liebe

 

stumm wie ein Reh. Ein Frösteln zieht über

die Tapete. Das Schwierige ist jetzt die Amsel.

 

III

Trittschall über uns. Eine andere Geschichte läuft  

über Kopf und du sortierst dich noch für eine Weile

 

mit Spiegel, Handtuch, Kamm. Das Wasser fließt

wie gestern,  als das Wasser floss. Du drehst es ab,

 

im Waschbecken der Haarriss hat sich vergrößert.

Es knarzt der Toaster in der Küche, als flögen Wespen

 

in die Heizspirale einer Bäckerei. Das Licht liegt

puderleicht auf deinen Augen und Stille glänzt

 

entlang den weißen Kacheln wie ein gefrorener See,

dem Risse durch die Mitte laufen, schneller

 

als ein Vogel fliegt. Es riecht nach warmem Brot.

Das Eis auf deiner Haut beginnt zu singen.

 

IV

Ein Lächeln wartet draußen in den Zweigen,

das dich nicht kennt und sich in Bäumen

 

dreht. Bist du denn wach? Das Licht

hat kein Gewicht. Es zieht den Morgen

 

immer weiter in den Apfel, eine Wirklichkeit

ganz ohne Arme, Beine: Das Hinsehen hält dich

 

an ihm fest und was du sagen wolltest gestern,

vorgestern vielleicht. Zum Frühstück fallen

 

Regenworte ein. Wer nimmt die Wäsche ab,

wenn sich im Trommelfeuer Silben öffnen

 

und du dich setzt? Die Stille fällt ins Schloss.

Dein Lächeln, eine Handvoll Reis.   

 

V                                                                                                                                    

Der Apfel ist ein Wörterbuch, wenn er vom Baum

fällt. Du schlägst es auf, hältst Schmetterlinge

 

in den Händen, die wie Gartentore sind. Nur diese

Finger liegen an der Eingangsschwelle strikt

 

und wie ein Messer zwischen Leben stramm und

Tod. Das Licht zeigt sich bedenkenlos und still,

 

die Amsel weiß ein Lied. Wo hältst du dich jetzt auf,

so neben mir, mit deinem Apfel, aufgeschnitten?

 

Gleich wird es regnen. Dein Kleid tanzt

an der Wäscheleine und  fließt im Wind, fließt

 

wie ein Fluss zum Meer. Ich tauche meine Hände

darin ein, als hätt es diese Finger nie gegeben.

 

VI                                                                                                                                

Blätter fallen, Federn und was sagen

die Blutkörperchen, die roten und die weißen:

 

Ein Zittern geht umher wie jeden Tag, immer

wird etwas gesucht. Wir lesen uns

 

mit Händen, öffnen, einsortiert ins Licht,

die Augen und wir schließen sie. Ich scharre

 

mit den Wimpern. Wir hätten schlafen können

in der Luft, im Flugschatten der Amsel, so unliniert

 

stand einmal der Tisch, der keiner war, im Zittern

und im Gras. Das Zimmer horcht jetzt auf,

 

die Stille schlägt mit Türen: Du kommst herein,

die Hände voller Seen, auf denen Blätter treiben.

 

VII                                                                                                               

Das eigene Atmen steht um uns herum

an der Tür zum Garten. Wir betreten Regen,

 

öffnen sein Hemd, die Luft dahinter liegt

wie nackte Haut auf Zweigen. Es ist feucht und

 

nass, die Landschaft fädelt deine Stimme ein.

Tropfen wölben sich mit Himmel und mit See.

 

In jedem Wort dreht sich die Erde und du weißt nicht,

wie sie dich ansieht, unter dem Trittschall,

 

aus deinen Fußspuren heraus, gefüllt mit Konjunktiven

und mit Sand. Das Zentrum glitzert, das Einmaleins

 

geht uns voran. Ich wiederhole: Ein Mann

und eine Frau und eine Amsel sind eins.

VIII

Wir treffen uns im Apfel, erzählen uns

in seinem Haus, wo kleine Amseln reifen

 

und erwarten einen Baum,  der sich mit der Erde

dreht,  die wir aufsagen und trinken,

 

weil wir durstig sind: Ein ganzes Meer,

das in uns schweigt, wie das Fruchtfleisch

 

schweigt im Apfel, wie das Schweigen in der Stille

schweigt und anfragt und mit dem Jawort

 

in sich trägt sein Weiß wie eine Braut. Wir sind es,

die einkaufen im Zentrum. Nach dem Frühstück

 

ist das Fenster ein Regal. Wir stehen auf. Wir

räumen ein. Wir sind es. Sind es nicht.

 

 

© Jürgen Nendza
Extrait de: Apfel und Amsel
Leipzig: Poetenladen, 2012
Production audio: M.Mechner / literaturWERKstatt berlin 2005

Јаболко и кос

 

I

ТРЕПКИТЕ крцкаат, погледот плови

под тенок мраз: дневната светлина нѐ наседнала.

 

Стануваме и никој не знае кое лице

со него се буди. Прозорецот е голема градина,

 

што во воздухот отвора тишина, а сонот

со последен одблесок, топол, обоен во јаболка.

 

Утрото се врти со Земјата а еден кос потскокнува

низ твојата прва реченица: на тој начин расте довербата

 

во повторувањето што те заборава. Светлината

значи будни сме. Стануваме: времето е

 

недостижно меѓу два здива. И ова опипување по

твојата дланка, кога речениците ќе заталкаат.

II

СЕКОЈДНЕВНО се поместува работ на помнењето

и она што сакавме да кажеме: јаболкото не знае

 

дека времето нè произнесува. Во нашите дланки

се поти големо езеро а светот

 

повторно започнува, нежно како шепот

над портата од градината, како пајажина

 

која прикачува средиште во воздухот, демнејќи

ја заемната поврзаност. Си замислуваме во низи,

 

масата поставена, а кога тишината ќе се

отвори: на улицата љубовта оди во пекарница

 

нема како срна. Ѕемнењето се провлекува

низ тапетот. Сега тешкотијата е само косот.

III

ТУПОТАТ ЧЕКОРИ над нас. Некоја друга приказна

минува над глава а ти уште некое време се средуваш

 

со огледало, пешкир, чешел. Водата тече

како вчера, кога водата течеше. Ја сопираш,

 

во мијалникот се зголемила тенката пукнатина.

Крцка тостерот во кујната, небаре влетуваат оси

 

низ вжарениот грејач во пекарницата. Светлината

лесна ко прав ти се спуштила врз очите а тишината

 

блеска долж белите плочки како смрзнато езеро,

низ чија средина минуваат процепи, побрзо

 

од птица во лет. Мириса на топол леб.

Мразот врз твојата кожа почнува да пее.

 IV

НАСМЕВКА чека надвор во гранките,

не те познава и во дрвјата се

 

превртува. Буден ли си? Светлината

е без тежина. Го влече утрото

 

сè подлабоко во јаболкото, стварност

без никакви раце, нозе: гледањето натаму те

 

приврзува за него и што сакаше да кажеш

вчера, можеби завчера. За појадок запаѓаа

 

дождовни зборови. Кој ќе ги собере алиштата,

кога во баражен оган се отвораат слогови

 

а ти седнуваш? Тишината се затвора со кликање.

Твојата насмевка, грст ориз.

V

ЈАБОЛКОТО е речник кога ќе падне од

дрвото. Го отвораш, држиш пеперутки

 

в раце, кои се ко порти од градина. Само

прстиве почиваат токму врз прагот на влезот

 

небаре се нож меѓу животот во исправен став и смртта.

Светлината се покажува непоколебливо и тивко

 

косот знае песна. Каде си сега, каде престојуваш,

овде покрај мене, со твоето јаболко, расечено?

 

Само што не заврнало. Твојот фустан танцува

на јажето за алишта и тече во ветрот, тече

 

ко река кон морето. Ги вметнувам дланките

во него, небаре прстиве никогаш и ги немало.

 VI

ЛИСЈА паѓаат, пердуви, а што велат

крвните зрнца, црвените и белите:

 

Еден трепет минува наоколу како секој ден,

секогаш се бара нешто. Си читаме

 

со дланките, ги отвораме очите, поставени

под светлина, и ги затвораме. Стружам

 

со трепките. Можевме да спиеме во воздухот,

во сенката на косот во лет, така без линии

 

стоеше и масата што не беше маса, во трепет

и во трева. Собата сега наслушува,

 

тишината треска врати: ти влегуваш,

дланките полни езера, врз кои лисја пловат.

VII

СОПСТВЕНИОТ ЗДИВ стои околу нас

на вратата кон градината. Влегуваме во дождот,

 

му ја откопчуваме кошулата, воздухот отаде лежи

како гола кожа врз гранки. Влажно е и

 

мокро, пејзажот го нанижува твојот глас.

Kапки се засводуваат со небо и со море.

 

Во секој збор Земјата се врти, а ти не знаеш,

како те погледнува, под тупотот, од под трагите

 

на твоите стапала, исполнета со конјунктиви

и песок. Центарот светка, таблицата за множење

 

оди пред нас. Повторувам: маж

и жена и кос се едно.

VIII

СЕ СРЕТНУВАМЕ во јаболкото, си раскажуваме

во неговата куќа, каде малите косови созреваат

 

и очекуваат дрво кое со Земјата заедно

се врти, која ја произнесуваме и пиеме,

 

бидејќи сме жедни: цело море,

што молчи во нас, како овошното месо

 

што молчи во јаболката, како молкот во тишината

што молчи и се распрашува и со кажување „да“

 

во себе ја носи својата белина како невеста. Ние сме

тие што пазарат во центарот. После појадокот

 

прозорецот е регал. Ние стануваме. Ние

раскреваме. Ние сме тие. Не сме.

Translated by Elizabeta Lindner