Dejan Poznanović
serbe
RDEČE ROŽE
rdeče rože rastejo v nebesih, senca je na vrtu
luč prodira od povsod, sonca se ne vidi
ne vem kako da je potem senca na vrtu, rosa je v travi
okrog so posuti veliki beli kamni da se na njih lahko sedi
hribi okrog so taki kot na zemlji
samo da so nižji in da so videti čisto prhki
mislim da smo tudi mi čisto lahki in da se komaj dotikamo tal
če hodim se mi zdi da se rdeče rože malo umaknejo pred mano
zdi se mi da zrak diši, da je strašno hladen in žgoč
vidim da prihajajo nova bitja
kot da jih nevidna roka polaga v travo
vsa so lepa in mirna in vsi smo skupaj
nekatere ki plavajo sem v zraku zavrti in jih odtrga
zginejo in jih ne vidimo več in ječijo
zdi se mi da je moje telo v žarečem tunelu
da vzhaja kot testo in da potem prši narazen v zvezde
tukaj v nebesih ni seksa ne čutim rok
ampak so vse stvari in bitja popolnoma skupaj
in drvijo narazen da se še bolj združijo
barve hlapijo in vsi glasovi so kot mehka kepa na očeh
zdaj vem da sem bil včasih petelin in včasih srna
da sem imel krogle v telesu ki jih zdaj drobi
kako lepo diham
imam občutek da me lika likalnik in da me nič ne peče
Extrait de: Bela Itaka
Ljubljana : DZS, 1972
Production audio: Študentska založba
CRVENO CVEĆE
crveno cveće raste na nebesima, senka je u bašti
svetlo prodire odasvud, sunce se ne vidi
ne znam kako je onda senka u bašti, rosa je u travi
okolo je posuto veliko belo kamenje da na njemu može da se sedi
brda okolo su takva kao na zemlji
samo što su niža i izgledaju sasvim rastresita
mislim da smo i mi sasvim laki i da jedva dodirujemo tle
kad idem čini mi se da crveno cveće malo uzmiče preda mnom
čini mi se da vazduh miriše, da je strašno hladan i vruć
vidim da dolaze nova bića
kao da ih nevidljiva ruka blago polaže u travu
sva su lepa i mirna i svi smo zajedno
neke koji ovamo plivaju zavrti u vazduhu i otkida ih
nestaju i ne vidimo ih više i ječe
čini mi se da je moje telo u usijanom tunelu
da narasta kao testo i da se zatim rasprskuje u zvezde
ovde na nebesima nema seksa ne osećam ruke
nego su sve stvari i bića potpuno zajedno
i jure razdvojeno da se još više sjedine
boje čile i svi glasovi su kao meka grudva na očima
sada znam da sam bio ponekad petao a ponekad srna
da sam tanad u telu imao koja se sada mrve
kako lepo dišem
imam utisak da me glača pegla i da me ništa ne peče
Preveo sa slovenačkog Dejan Poznanović
Iz: Savremena slovenačka poezija
Beograd: Biblioteka”Naši vidici” 1974