Duško Novaković (Душко Новаковић)
ТРЕНУЦИ
Лако дођу и оду, али кад утрче
Визитирају као лекар патронажни
Стојећи или клекнуто
Са прислоњеним медицинским ухом
На глатке и маљаве површине
Не би ли, ослушкујући концентрисано
Утврдили и уписали на латинском
Какво је опште стање uметности
Kоја откад зна за себе и своја својства
Живи на рачун туђих болова
Чак је у томе пробирљива, склона извољевању
Па због тога и неприродно вечна
И омиљена као неки стари афродизијак
Али тренуци баш причљиви нису...Офелијо, душо...
Упркос тачном хипу секундаре
Која тек у збиру градираног круга може да измери
Сва наредна искушења, сваки страх
Било које посматране особе
Без обзира на њену збуњеност а потом и лабилност
Кад је у мозгу ошине службена дијагноза
Мада увек постоји шанса да се пре свог нестанка
Tренуци ослоне на спонтану чулност језика
И чак уживају у његовој еуфонији
Јер тек у пуним сатима, кад тренуци губе значај
Може ваљано да се утврди колико је неко слаб, неко запуштен и луд
Неко пак незавршен у исказу, налик скраћеном упозорењу
Пази:струја! Пази: рупа! Пази: леденице са крова!
А неко се безбрижно брије и пева, здрав и срећан
У лепоти самог тренутка себе, јер намерава да се удвара ружама!