Duško Novaković (Душко Новаковић)
МАЛА ЕЛЕГИЈА О БИЦИКЛУ И ТРГУ
Док не престанем да сањам
Даваће ми се у тој астралној сфери
Толике радости и дивна
Буђења у сиротињском кварту
Где дани пролазе у мучном ћутању
Док се и ћутање не прене
На шкрипу ђубретарских кола
И смеха црнопутих анђела
А ја бих само хтео да некоме, у поверењу
Сан један свој испричам, на пример
Како сам у њему учио да бициклирам
Како ми је мајка придржавала седло
И трчала, јадница, за мном, поскакивала
Летела у круг, у круг, у круг
Падала на храпави плочник, дрљала колена
А мислим да сам точковима прелазио преко ње
Њено лице изобличено грчевима
Кад сам научио да возим сам
Остало је овде на земљи, на једном тргу
Стално мени иза леђа, да не бих био срећан.