Verica Tričković  (Верица Тричковић)
Translator

on Lyrikline: 55 poems translated

from: serbio, alemán, ruso to: macedonio, serbio

Original

Translation

Почетак песме

serbio | Miodrag Pavlović

Jедна jе жена прешла са мном реку
по магли и месечини,
прешла jе уз мене реку
а jа не знам ко jе она.

У брда смо пошли.
Коса jоj дуга и жута,
блиска у ходу њена су бедра.

Напустили смо законе и рођаке,
заборавили мирис родитeљске трпезе,
грлимо се изненадно,
а jа не знам ко jе она.

Нећемо се вратити крововима града,
на висоравни живимо међ звездама,
воjске нас неће наћи,
ни орлови,
исполин jедан ће сићи међу нас
и њу обљубити
док jа будем гонио вепрове.

И деца ће наша у дугим песмама
причати о почетку овог племена
поштуjућ бегунце и богове
коjи пређоше реку.

© Миодраг Павловић
Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

Почетокoт на песната

macedonio

Една жена ја помина со мене реката

по магла и месечина,

ја помина крај мене реката

а јаc не знам која е таа.


Тргнавме в ридини.

Косата ѝ е долга и жолта,

блиски во одот ѝ се бедрата.


Напуштивме закони и роднини,

го заборавивме мирисот на родителската трпеза,

се гушкаме изненадно,

а јас не знам која е таа.


Нема да се вратиме кон покривите на градот,

на висорамнина живееме меѓу ѕвездите,

војски нема да нѐ најдат,

ниту пак орлови,

исполин еден ќе се спушти меѓу нас

и неа ќе ја обљуби

додека јас ќе гонам вепрови.


И децата наши во долги песни

ќе раскажуваат за почетокот на ова племе

почитувајќи бегалци и богови

кои ја поминаа реката.

Превод: Верица Тричковић / Verica Tričković

Leibhaft lesen

alemán | Elke Erb

Diese gefügten, gefügigen, Weicheres tragenden
Knochen: lesen.

In Zeilen zerlegter und aufgelegter
Gebinde Aufsammlung ab.

Diese in Bündel gerafften Fasern: entziffern Deute,
eräugen zu eigen.

Diese zehn Zehen im Gehen und Stehen: lesen, laß, daß sie
nachher verwesen.

25.3.1999

© 1999 E. Erb; 2000 Urs Engeler Editor, Basel, Weil am Rhein, Wien
from: Sachverstand
Basel, Weil am Rhein, Wien : Urs Engeler Editor, 2000
ISBN: 3-905591-10-3
Audio production: 1999 M. Mechner, literaturWERKstatt berlin

Моето тело чита

macedonio

Тие прилагодени, прилагодливи, помекото што го држат

коски: читаат.


Во редови поразложено и порасположено

врзоп куп.


Тие во снопови собрани влакна: ги дешифрираат знаците,

согледуваат до своето.


Тие прсти, тие десет, стоечки и одечки: читаат, пушти,

потоа да изгниат.


25.3.1999

Превод: Верица Тричковиќ / Verica Tričković

Leibhaft lesen

alemán | Elke Erb

Diese gefügten, gefügigen, Weicheres tragenden
Knochen: lesen.

In Zeilen zerlegter und aufgelegter
Gebinde Aufsammlung ab.

Diese in Bündel gerafften Fasern: entziffern Deute,
eräugen zu eigen.

Diese zehn Zehen im Gehen und Stehen: lesen, laß, daß sie
nachher verwesen.

25.3.1999

© 1999 E. Erb; 2000 Urs Engeler Editor, Basel, Weil am Rhein, Wien
from: Sachverstand
Basel, Weil am Rhein, Wien : Urs Engeler Editor, 2000
ISBN: 3-905591-10-3
Audio production: 1999 M. Mechner, literaturWERKstatt berlin

Moje telo čita

serbio

Te prilagođene, prilagodljive, mekšeg držeće

kosti: čitaju.


U redove razloženije i raspoloženije

svezak nakupina.


Ta u snopove skupljena vlakna: dešifruju znakove,

opažaju do svoje.


Ti nožni prsti, tih deset, stojećke i pri hodu: čitaju, pusti,

da potom istrunu.


25.3.1999

Prevela: Verica Tričković

HIMMELSHÄRTE

alemán | Monika Rinck

Hört ihr das, so höhnen Honigprotokolle. Eine Halbwelt aus Blaulicht.
Ist das Luft oder Wand? Stumme Vögel, Amselattrappen, ja Spatzen,
In Kunstharz und Härter gebannt, in durchsichtige Würfel gegossen.
Fast wollte man heulen. Oder an Vogel statt zwitschern und hüpfen.
Doch noch liegt auf dir ein schwerer Schlaf und nur dein Traum
weiß von den anderen. Er denkt es dir, z.B.: Was ist ein Regal?
Etwas gezielt hineinzutun, mit einer Hand, die sicher ist und flink.
Weil es dort hingehört, ein Übergriff, so passgenau, dir schaudert.
Jetzt liegst du wach in deinem Zelt aus Geld und willst für alles zahlen.
Bleib hier, erwarte das Ende der Wand. Ziere die Kanten des Tages
mit Schlummer, nein, schlimmer noch, flechte dir den Kitsch ins Haar.
Aber schau, das verletzliche Leben am Morgen ist doch nicht nichts!
Kein falsches Wort, aufstehn, aus dem Fenster sehn, wie eine Halbwelt
aus Blaulicht sich aufhellt, da! Ein Aurorafalter landet, zittert, explodiert.

© Kookbooks
from: Honigprotokolle
Berlin: Kookbooks, 2012
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2012

TVRDOĆA NEBESA

serbio

Čujete li to, rugaju se medene hronike. Polusvet od plavih svetala.

Da li je to vazduh ili zid? Neme ptice, imitacije kosova, i vrapci,

U smoli i kalilcu okovani, u prozirnim kockama izliveni.

Zamalo da se rasplačeš. Ili umesto ptice da cvrkućeš i skakućeš.

Ipak još na tebi leži teška pospanost i samo tvoj san

zna za ostale. Zamišlja si, na primer: Šta je polica?

Da se tu nešto stavi ciljano, rukom, sigurnom i okretnom.

Jer to tamo pripada, zahvat, tako prikladan, da se naježiš.

Sada ležiš budan u šatoru od para i hoćeš da platiš za sve.

Ostani ovde, očekuj završetak zida. Ulepšavaj ivice dana

dremežom, ne, strašnije još, zapleti si sav taj kič u kosu.

Ali vidi, ranjivi život ujutru ipak nije da je ništa!

Nijednu pogrešnu reč, ustati, kroz prozor gledati, kako polusvet

od plavih svetala se razvedrava, tu! Zorica sleće, drhti, eksplodira.

Prevod: Verica Tričković

[manchmal fallen Wörter aus den Fenstern]

alemán | Sabina Naef

manchmal fallen Wörter aus den Fenstern
oder es regnet in den Büchern
dann tagelang nichts
und immer beim Aufwachen die Frage
wie Schlaf riecht

© Edition Korrespondenzen
from: leichter Schwindel
Wien: Edition Korrespondenzen, 2005
Audio production: 2003 M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

[понекад речи падају с прозора]

serbio

понекад речи падају с прозора

или пак у књигама киши

затим ништа данима –

и увек приликом буђења питање

како мирише сан

Prevela © Verica Tričković (sám mrmor sam – Deutsche Lyrik 1999–2019, OKF Cetinje/Montenegro 2021)

nachtrag an die kreisauer hunde

alemán | Uljana Wolf

wer sagt gedichte sind wie diese hunde
im dorfkern vom eignen echo umstellt

vom warten und scharren bei halbmond
vom sturen markieren im sprachrevier

der kennt euch nicht ihr rasenden kläffer
kassandren im lautrausch der wallachei

denn ihr fügt was wort ist und was wade
hinterrücks in tollkühnem biss

zusammen als wär ein bein nur ein blatt
und die ordnung der dinge ein tausch:

in meinem stiefel noch der abdruck
eurer zähne – vom tacker vier zwacken

so lohnt ihr dem vers der euch nachlief
folgt welt wohl der dichtung     bei fuß

© kookbooks 2005
from: kochanie ich habe brot gekauft
Berlin: kookbooks, 2005
ISBN: 3937445161
Audio production: 2006, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

додатак кжижовским псима

serbio

ко каже да су песме ко ови пси усред

села окружени сопственим одјеком

 

чекањем и чопорењем под полумесецом

упорним маркирањем говорног ревира

 

тај није упознао помахнитали лајавци вас

касандре у гласовитом заносу по влашкој

 

јер ви удешавате шта је реч а шта лист

на нози испотаје дрзовитим угризом

 

као да је нога обични лист

а поредак ствари пука трампа

 

на мојој чизми још увек отисак

ваших зуба – од кламерице четири закивка

 

зар тако частите стих који је трчао за вама

следите ли свет песништва            к нози

Prevela Verica Tričković

an die kreisauer hunde

alemán | Uljana Wolf

o der dorfhunde kleingescheckte schar: schummel
schwänze stummelbeine zähe schnauzen am zaun

euch gehört die straße der staub am asphaltsaum
euch die widerhallende nacht im schlafenden tal

jedes echo gehört euch: der zuckende rückstoß
von klang an den hügeln hierarchisches knurren

und bellen in wellen: heraklisch erst dann hünen
haft im abklang fast nur ein hühnchen das weiß:

wer hier nicht laut und geifer gibt den greift sich
die meute in lauffeuer kehlen verliert sich der ort

so mordio etc. vermesst ihr die welt in der senke
beherrscht jeden weg jeden fremden und mich –

euch gehört meine fährte mein tapferes stapfen
euch meine waden             dorfauswärts zuletzt

© kookbooks 2005
from: kochanie ich habe brot gekauft
Berlin: kookbooks, 2005
ISBN: 3937445161
Audio production: 2006, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

кжижовским псима

serbio

о сеоских паса ситноишарани чопори: варљивих

репова кусих ногу жвалавих њушки дуж плотова

 

вама припадају друмови прашина с руба асфалта

вама ноћ која одзвања успаваном долином

 

сваки одјек припада вама: трзајно одбијање

звука са забрежја хијерархијско режање

 

и лајање у валовима: херакловско спрва потом

колос у нескладу једва тек кокош која зна:

 

ко овде не загалами и не зажвалави њега ће

шчепати руља у пустошни пожар гркљана губи се место

 

па мордио итд. премерите ли свет у овој удолини

овладате ли сваким путељком странцем и мноме –

 

вама припада моја утрта стаза моје смело табање

вама листови мојих ногу    изван села напослетку

Prevela Verica Tričković

aufwachraum II

alemán | Uljana Wolf

ach wär ich nie im aufwachraum gewesen
taub gestrandet schwankend in der weißen

barke neben andern barken angebunden –
ja das ist der letzte hafen ist der klamme

schlafkanal mit schwarzen schwestern die
als strafgericht am ufer stehn und dir mit

strengen fingerspritzen drohen: tropf und
teufel meine liebe können sie mich hören

und hören kannst du nichts nur diese stille
in den schleusen sanitäres fegewasser das

dich tropfenweise aus dem schlauch ernährt –
als unter deinem bett das meer mit raschen

schlägen dich zurückraubt in den traum von
stern und knebel fern vom aufwachraum

© kookbooks 2005
from: kochanie ich habe brot gekauft
Berlin: kookbooks, 2005
ISBN: 3937445161
Audio production: 2006, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

соба за буђење II

serbio

ах да никад нисам била у овој шок-соби

обамрло насукана љуљајући се у белој

 

барци привезаној уз друге барке –

да то је последње пристаниште лепљиви

 

канал за спавање са црним сестрама које

као преки суд на обали стоје те ти

 

строгим прстом ињекције прете: капљи до

врага драга моја можете ли ме чути

 

а чути не можеш ништа до ову тишину

у зајаженој води санитарног чистилишта која

 

те кап по кап из мешине храни – док те

под креветом твојим море ударима

 

окретним отима натраг у сновиђење неко

звезди и притега од ове шок-собе далеко

Prevela Verica Tričković

aufwachraum I

alemán | Uljana Wolf

ach wär ich nur im aufwachraum geblieben
traumverloren tropfgebunden unter weißen

laken neben andern die sich auch nicht fanden
eine herde schafe nah am schlaf noch nah an

gott und trost da waren große schwesterntiere
unsre hirten die sich samten beugten über uns –

und stellten wir einander vor das zahlenrätsel
mensch: von eins bis zehn auf einer skala sag

wie groß ist dein schmerz? – und wäre keine
grenze da in sicht die uns erschließen könnte

aus der tiefe wieder aus dem postnarkotischen
geschniefe – blieben wir ganz nah bei diesem

ich von andern schafen kaum zu unterscheiden
die hier weiden neben sich im aufwachraum

© kookbooks
from: kochanie ich habe brot gekauft
Berlin: kookbooks, 2005
ISBN: 3937445161
Audio production: 2006, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

соба за буђење I

serbio

ах куд не остах у оној шок-соби изгубљена

у сну везана капљицама инфузије под белим


плахтама поред осталих које се попут мене

свестиле нису стадо оваца надомак сна још близу

 

Бога и утехе било је ту једрих сестара-звери

пастирица наших сомотасто погнутих над нама –

 

и представљале узајамно нумеричку загонетку

звану човек: на скали од један до десет реци

 

колики је твој бол? – и да се није назирала

граница која би могла да нас избави опет

 

из дубина постнаркотичког шмркљања

тог – остале бисмо сасвим близу овог

 

jа једва се разликујући од осталих оваца

које овде поред себе пасу у овој шок-соби 

Prevela Verica Tričković

KRAFT EINES RASTERS

alemán | Monika Rinck

Hört ihr das, so höhnen Honigprotokolle, Haare, Stunden, Gier,
Boliden, es brannte die Halde, Weltraumwaffen stürzten nieder,
ungebremst wie Zuckerwerk in Hotels mit Hallenbädern. Ich sah,
die Gestüte in den Niederungen fielen irgendwelchen Plünderern
zum Opfer, oder wars das Siechtum einer Winde? Etwas machen!
Kraft eines Rasters! Lass sinken. Blinzelnd in die Asymptode blicken.
Ich sah Glühendes verglühn, sah es eingehn und mählich zerfließen.
Ich sah Tiere, die sich selber melkten. Sah, wie sie irgendetwas
durch ein Sieb passierten. Runde Höfe kreisten, eine Herde brach
in Panik mitten durch ein riesengroßes Nadelkissen, Schilf! Ich sah
die gepeitschte Röte auf den Wangen der Tenöre. Ich sah Gangster,
Grünspan, Mischgelände, Mimesis. Flechtwerk war der Waffenhandel
einer Sprachfamilie. Überlegene Drogenkuriere sah ich Grilladen
und Pekinggemüse verspeisen. Ich sah: Ihre Botengänge machten
in willfähriger Ohnmacht Schachhostessen, Opis, Platzanweiser.
Ich blickte zum Himmel empor. Dort waren große Vögel, zogen
ihre Linien. Himmel war, auch dort wo man gewohnt war: Mord.

© Kookbooks
from: Honigprotokolle
Berlin: Kookbooks, 2012
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2012

СНАГОМ ЕКРАНА

serbio

Чујете ли то, то ругају се медени протоколи, коса, сати, глад,

болиди. Горело је јаловиште. Свемирско се оружје сурвало за

трен као слаткиш у неком си хотелу са затвореним базеном.

Видела сам ергеле, увалама што постадоше пљачкашима жртве,

или пак би то слабост неког завртња? Учинити нешто! Снагом

екрана! Пусти нек тоне. Шкиљи и у луду асимптоту гледај.

Видела сам усијано где сагорева, где се растаче и скупља.

Видела животиње што саме себе музу. Видела даброве како

штогод просејавају кроз сито. Обла су кружила дворишта, стадо

се неко успаничено пробијало сред џиновске игленице. Трсје!

Видела сам шибано руменило по образима тенора. Видела

гангстере, патину, велогорицу, мимезис. Плетер била трговина

оружјем једне језичке породице. Надмене курире дрогом видела

што роштиљ и пекиншко поврће ждеру. Видела: Налоге обделавали

у сагласној немоћи шаховске хостесе, дедице, послужитељи.

Бацила сам поглед према небу. Велике су птице тамо остављале

трагове, вијугале. Као да и оне упућују на уморство.

Prevela Verica Tričković

KANINCHEN

alemán | Monika Rinck

Hört ihr das, so höhnen Honigprotokolle, mit raumfüllenden Stimmen,
ohne dass ich den Raum, den sie füllten, sähe. Ich bin im Hypnosezelt.
Ein leichter Luftzug, bebende, flackernde Bahnen, die gleich wieder
still von oben nach unten fallen wie undurchsichtige Farben, Orange,
durch die eine Stimme geht, die die Parzellen miteinander verbindet.
Sie sagt mir, was ich bin: ich bin entspannt. So liege ich allein im Schall
und lausche, bin ich viele Kaninchen, die aufgehört haben, zu flitzen.
Eingriff in die Dynamik der Seele geht so: Was assocciert ist, hemmen,
und das, was neuerlich dissociiert ist, re-associieren, Umkleidekabine.
Doch was streife ich klammheimlich ab, was lockert sich oder hakt?
Da die Bilder nicht heil wie die Stimme durch die Poren der Dinge
zu dringen vermögen, bin ich blinde Kaninchen, wir sind entspannt,
Indes geht der Hypnotiseur in durchbrochener Strumpfhose unsichtbar
und gedämpft auf dem dicken Teppich zwischen den Kabinen umher.
Schwarz befindete Schenkel, als kröche orchestriert etwas darüber,
wie ein stimmhaftes S, summend, gemustert. Ich denke: Kaninchen.
Ich bin entspannt, ich habe versagt. Kaninchen, immer: Kaninchen,

© Kookbooks
from: Honigprotokolle
Berlin: Kookbooks, 2012
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2012

КУНИЋ

serbio

Чујете ли то, то ругају се медени протоколи, гласовима што пуне

пространство а да њима испуњено исто не видим. У чадору сам

за хипнозу. Блага промаја, дрхтаве, лелујаве мреже ево опет

падају одозго тихоокомито као непрозирне боје, наранџасте,

кроз које продире глас, који једну с другом те парцеле спаја.

Глас ми исти каже шта сам: да сам опуштен. Те лежим тако у јеку

сам и слушам. Мноштво сам кунића, што јурњаву ту претргоше.

Задирање у крет душе иде овако: да се спута оно већ асоцирано

и реасоцира оно већ дисоцирано. Дакле кабина за пресвлачење.

Но шта ја то потајно са себе смичем, шта се опушта или шта затеже?

Због тога што слике нису кадре, као глас тај кроз поре ствари

да продру неокрњене, слепо сам мноштво кунића и опуштено.

Притом хипнотизер у напуклим мрежастим чарапама брбља и по

предебелим теписима око кабина гега. Тамно су му бедра

избраздана, као да по њима мили нешто оркестрирано, и налик

звучним С, што сикти, зуји, бруји, ишарано. Те помислим: Кунић.

Опуштен сам, заказао сам. Кунић, свагда, непрестано: Кунић.

Prevela Verica Tričković

MOORLANDS TOTILAS

alemán | Monika Rinck

Hört ihr das, so höhnen Honigprotokolle, glänzend, schwarz, dressiert.
Das Biest macht, was ihr wollt und macht es gut, so gut, dass man
fast glauben will, es will es selbst - wie ihr es wollt, so will auch es.
Wir unterstellen ihm Stolz, Doch kann es je entgegennehmen,
was es auslöst an Begeisterung? Ein Vollzug, fast sexuell und mithin
ebenso verkorkst, die Ekstase der Verspannung oder eine Innigkeit
zwischen Herrscher und Beherrschtem. Noch das stärkste Tier ist
unendlich debil. Wer sagt das? Adorno, Hochaufhackende Beine,
Pirouetten, durchparierte Wechsel im Galopp, irre Schultermaschine.
Ein Seeotter an der Kandare! Als wäre Natur ein Element unter andren
und man könnte es wechseln wie ein Fahrzeug, das sowohl zu Land
als auch zu Wasser vorankommt und am Ende kann es sogar fliegen,
Als flöge ein Pferd durch den Himmel! Also helft ihm bitte beim Landen.
Am besten landen Pferde in Gelee, das noch nicht ganz gestockt ist,
in unvollkommener Götterspeise. Oder sie fallen im Landeanflug in den
Galopp und galoppieren dann aufsetzend auf der Erde unversehrt weiter

© 2012 Kookbooks, Berlin
from: Honigprotokolle
Kookbooks, 2012
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2012

ТОТИЛЕ МОЧВАРЕ

serbio

Чујете ли то, то ругају се медени протоколи, сјајни, црни, дресирани.

Звер чини, то што желите и чини то добро, тако добро, да би се скоро

поверовало, она сàма то хоће – то што ви хоћете, то и она хоће.

Подмећемо јој гордост, но би ли она икад могла то да прихвати,

колики зáнос изазива? извршење, готово сексуално и стога

истовремено упропашћено, екстаза напетости или интимност

између владара и владаног. Још је најјача животиња

бескрајно дебилна. Ко то каже? Адорно. Високо подштиклене ноге,

пируете, проустављене промене у галопу, луда машина за рамена.

Морска видра за уздама! Као да је природа један од елемената

и лако може да се мења као каруца, која како на копну

тако и на води иде и напослетку чак и да лети може.

Као кад коњ лети небом. Те помозите му молићу при слетању.

Најбоље да коњи заврше у желеу који још није сасвим згрушан,

у несавршеном божанственом јелу. Или пак приликом приземљења падну

у галоп и галопирају онда здрави и читави на земљи се противећ и даље ...

Prevela Verica Tričković

tour de trance

alemán | Monika Rinck

wie sich alles drehte, wiederholte, dehnte,
und rotierte, die wärme war a space so vast,
so katastrophisch groß, war sie arena
worin die trümmer von objekten trieben,
wilde schläge in der ferne, keiner hörte,
jeder fühlte, die wellen der erschütterung.
wo etwas fehlte, wurde alles größer,
drehte sich, rotierte, kam in's schlingern
und blieb dann in der mitte liegen.
die müdigkeit war eine kur, das gewicht
der atmosphäre, halluzinogene leere
federte, es drehte sich jetzt weniger
als wären die schläge, in dem was sie sind
gegenstand der verdünnung, als würde
die zeit, der reißende raum, präzise und
zärtlich vergiftet, in ihrem gewebe stiege
die chemische schwäche, es schäumte,
erstickte, das weiße lager der krusten,
das sich formierte, wird reicher und toxisch
verrauschten die schläge, es dreht sich,
dreht sich unmerklich, und steht.

© 2007 kookbooks, Idstein
from: Zum Fernbleiben der Umarmung
Berlin: kookbooks, 2007
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2004

tour de trance

serbio

како се све окретало, понављало, растезало

и ротирало, топлота била a space so vast,

тако катастрофично велика, била арена

у којој су олупине објеката расле,

дивљи удари у даљини, нико није чуо,

сви осетили, таласе тог потреса.

код мањкавости, свашта се испредало,

окретало, ротирало, провибрирало,

и потом на средину стало.

замор био исцељење, тежина

атмосфере, халуциногена празнина

пригушавала, те се мање окретало

као да су удари, у ономе што јесу,

предмет разређивања, као да је

време, тај раздирући простор, прецизно и

префињено отровано, да у ткиву јој нараста

хемијска слабост, те пенило се,

гушило, бело легло òкорина,

што се формирало, обогаћује се и токсично

прошушташе удари, окреће се,

окреће се неприметно, и ту је.

Prevela Verica Tričković

teich

alemán | Monika Rinck

sagt er: das leid ist ein teich.
sag ich: ja, das leid ist ein teich.
weil das leid von fischen durchschossen
in einer mulde liegt und faulig riecht.
sagt er: und die schuld ist ein teich.
sag ich: ja, die schuld auch teich.
weil die schuld in einer senke schwappt
und mir bei hochgerecktem arm bereits
zur aufgedehnten achselhöhle reicht.
sagt er: die lüge ist ein teich.
sag ich: ja die lüge ebenso teich.
weil man im sommer des nachts
am ufer der lüge picknicken kann
und immer dort etwas vergißt.

© M.R.
from: Verzückte Distanzen. Gedichte.
Springe: zu Klampen! Verlag, 2004
ISBN: 3-933156-81-5
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2004

рибњак

serbio

каже он: бол је рибњак

кажем: да, бол је рибњак.

јер бол је прострелена рибама

у локви некој и на трулеж мирише.

каже он: и кривица је рибњак

кажем: да, кривица једнако рибњак.

јер кривица у дољи пљусне

и код увис протегнуте руке досегне

до затегнутог ми пазуха.

каже он: лаж је рибњак

кажем: да, лаж такође рибњак

јер се лети може ноћу да

пикникује на обали лажи

и увек тамо нешто заборави.

Prevela Verica Tričković

es war vorbei

alemán | Monika Rinck

es war vorbei – der sommer war es sicherlich
die sonne kannte nur noch gegensätze
und wo sie fort war war sie fort.
ab sonntag deutlich kühler, aber
jetzt noch nicht – was für ein licht
das uns verlängerte und die fassaden
in den rechten winkel brachte, harte schatten
geometrisches – ein enggeschnürtes päckchen
war die summe dieses sommers – warte doch
herr doktor benn fegt eben noch
die fetten rosen hin –

© M.R.
from: Verzückte Distanzen. Gedichte.
Springe: zu Klampen! Verlag, 2004
ISBN: 3-933156-81-5
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2004

прошло је

serbio

прошло је – а било је одиста до тог лета

сунце знало само за протуречја

и где би зашло зашло би –

од недеље тек јако захлађење, но

сада још није – каква нас то светлост

издужавала а фасаде

мећала у кут десни – строге сенке,

геометричност – на тесноскројени пакетић

сумирало се то лето – но причекај

господин доктор бен ето

још и једре руже док помете

Prevela Verica Tričković

[im Kühlschrank liegt noch]

alemán | Sabina Naef

im Kühlschrank liegt noch
ein Zitronenschnitz
immer ist ein Fremdwort
und Abschied passt in keinen Koffer

© Edition Korrespondenzen
from: Leichter Schwindel
Wien: Edition Korrespondenzen, 2005
Audio production: 2003 M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

[у фрижидеру још има]

serbio

у фрижидеру још има

кришке лимуна

увек је реч туђег порекла

и растанак неће да стане у ниједан кофер

Prevela © Verica Tričković (sám mrmor sam – Deutsche Lyrik 1999–2019, OKF Cetinje/Montenegro 2021)

Toilette eines Cafés

alemán | Sabina Naef

auf dem weissen Lavabo
ein schwarzer Spazierstock
als hätte jemand plötzlich
das Gehen verlernt

© Edition Korrespondenzen
from: leichter Schwindel
Wien: Edition Korrespondenzen, 2005
Audio production: 2003 M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

Тоалет кафеа

serbio

на белом умиваонику

црни штап за шетњу

као да је неко одједном

заборавио да хода 

Prevela © Verica Tričković (sám mrmor sam – Deutsche Lyrik 1999–2019, OKF Cetinje/Montenegro 2021)

wildern

alemán | Kerstin Becker

wir taumeln
in Libellenwolken
mit unstabilem Körperkern
durchs nabelhohe Gras

Holzböcke harren
wie Engel eines warmen Tiers
wir ziehn
auf hornhautlosen Sohlen
die derbe Erde drückt
das glasge Wasser sticht
in einem Bächlein helle
am andern Ufer saften
Beeren deren Samen Laut
geben wenn wir kaun

im Tümpel bei den alten
Kalkbrüchen treiben wir
Köpfchen in das Wasser
in teufelsscharfem Kraut

© Edition Azur
from: Biestmilch
Edition Azur, 2016
Audio production: Haus für Poesie / 2017

дивљање

serbio

посрћемо

у облацима вилиних коњица

са нестабилним језгром тела

кроз траву високу до пупка


дрвени јарци дрежде

као анђели неке топле животиње

ходамо

на нежуљевите табане

груба земља притишће

стакласта вода боде

у једном поточцу светле

на обали другој сочне

бобице чије семе глас

огласи када гриземо


у бари код старих кречана

витламо главице у воду

у ђаволски љуто биље

Prevela © Verica Tričković (sám mrmor sam – Deutsche Lyrik 1999–2019, OKF Cetinje/Montenegro 2021)

ausnehmen

alemán | Kerstin Becker

wie Mutter ausnimmt und dabei singt
in der Küche der Eimer Organe im Glanz
Messer scharf um den Leib Dederon
wie Karpfen springt und mich ansieht dabei

begreifst du nicht
glotzt er dummes Ding
das handelt von Leben und Tod
bin ich tot wenn ich zuck rate mal


die Hand meiner Mutter so routiniert
geschmeidig in den Innereien
die Hand meiner Mutter so routiniert
sortieren und schneiden und roh

© Edition Azur
from: Biestmilch
Edition Azur, 2016
Audio production: Haus für Poesie / 2017

вађење

serbio

како мајка вади и при том пева

у кухињи ведро органи у сјају

нож изоштрен око тела перлон

како шаран скаче и при том ме гледа


зар не схваташ

звери се будало

ради се о животу и смрти

да ли сам мртав ако се трзам погоди


рука моје мајке тако рутинирано

гибко у нутрини

рука моје мајке тако рутинирано

сређује и сече и сирово

Prevela © Verica Tričković (sám mrmor sam – Deutsche Lyrik 1999–2019, OKF Cetinje/Montenegro 2021)

Dickicht mit Reden und Augen

alemán | Steffen Popp

Möglichkeit und Methode überschneiden sich
ein kühner Satz bricht sich im Wald, fortan er hinkt

kein Sprung ins Dickicht dringt, kein Huf hinaus
kein ausrangiertes Fahrrad betet hier um Ruh
kein altes Lama spuckt, kein junges auch

sie hängen in den Tag, in Baumschaukeln 
kein Baum, genau besehen, keine Schaukel, nicht mal
ein sie, nur hängen, Tag

Reden, durch nichts gedeckt, doch lebhaft
Lebewesen fast in einem Dickicht
hängend, hinkend eine, darum nicht weniger wahr
nicht wahr, nicht weniger, nicht – ungerührt

schaukeln oder grasen zur Pflege der Landschaft
oder stehen nur in ihr, schauen herüber mit Augen.


für Elke Erb

© kookbooks
from: Dickicht mit Reden und Augen
Berlin: kookbooks, 2008
Audio production: Haus für Poesie / 2018

Честар казивања очима

serbio

могућност и метода се поклапају

одважан миг у шуми се ломи, храмље


ни скок да у честар срне, ни копито да суне

ни избачени бицикл за спокој да моли

ни старе ни младе ламе да пљуне


она дрежде у дану, у љуљашкама дрвећа

нигде дрвета, загледаш ли се, ни љуљашке, чак ни

њих, једино дреждање, дан


казивања, ничим потврђена, ал живахна

готово па жива бића што у честару

дрежде, једно што храмље, стога нимало мање истинита

неистинита, нимало мање, не – неганута


љуљају се или пасу да би неговала пејзаж

или у њем тек стоје, гледају овамо очима.



за Елке Ерб

Prevela © Verica Tričković (sám mrmor sam – Deutsche Lyrik 1999–2019, Cetinje/Montenegro 2021)

[… wollte den Baum näher bestimmen]

alemán | Steffen Popp

 

… wollte den Baum näher bestimmen, rieb mich
an seinen Rinden, meine Begriffe das Fell eines Esels
die schlammverkrustete Haut eines Erdfroschs
im Herbst – rieb mich mit meinen Bäumen, Hölzern

und Baumgesträuchen, am Baum. Der sprach nichts
warf lediglich Borken, Reste von Vögeln, Blätter ab
aus Stockwerken, die sich der Sicht entzogen
mir auf das singende Haupt. Blieb wahr, unerreicht

in seiner Langsamkeit, Nähe, die aus unendlicher
Ferne mich anstieß, zu närrischen Sprüngen, traurigen
Laubgesängen – so lebten wir nebeneinander
zwei Wesen, nun, wenn er was sagte, war ich es  

wenn er schwieg. Lange dachte ich, ich sei allein
ein etwas vergröberter Käfer an seinem hölzernen Leib  
später indes, über Felder nach Haus gegangen
schien mir, nur er war allein, unter Sternen, Getier

das Regungen, Stile, und sei es nur in Begriffen
ihm antrug, sich rieb, ihn umkreiste, davonging
ich war nur eines von ihnen, und er genügte uns allen:
zur Sprache, zur Liebe, zum Fraß.

© kookbooks
from: Kolonie Zur Sonne. Gedichte
Idstein: kookbooks, 2008
Audio production: 2009, Literaturwerkstatt Berlin

[… хтедох да ближе одредим стабло]

serbio



... хтедох да ближе одредим стабло, протрљах се

о његове коре, моја поимања длака магарца

кожа земљане жабе прекривена блатом

у јесен - трљао се својим дрвећем, шибљем


и грањем, о стабло. Не каза ништа

само збациваше коре, отпатке птица и лишћа

са спратова, ускраћенимпогледу

мени на распевано тело. Оста истинито, без премца


у својој спорости, блискост, која ме из бескрајне

даљине наводила, на глупе скокове, тужна

певања лишћа – тако живесмо једно поред другог

два бића, а каза ли нешто, то бејах ја


кад ћутало је. Дуго сам мислио да сам сâм

некаква помало огрубела буба на његовом дрвенастом телу

касније, међутим, ишавши кући кроз поља

учинило ми се, једино оно би само, међу звездама, живинчади


што импулсе, стилове, па макар и само у појмовима

му доносе, протрљају се, опходе га, оду –

бејах тек једна од њих, док оно би довољно

нама свима: за језик, за љубав, за ждрање.

Prevela © Verica Tričković (sám mrmor sam – Deutsche Lyrik 1999–2019, Cetinje/Montenegro 2021

Auratische Flurkunde

alemán | Steffen Popp

 

I

Unmerklich stilbildender Wind aus Nordwest
und das Garagentor formen ein strömendes Rechteck

das emotionale Projekt, verstimmt
hängt es vor uns, in der Luft, atmet angestrengt

wir suchen die Ordnungen der Liebe
im Gespräch zu binden, auf langen Waldgängen
durch Nebel.

 

II

Das Herz schäumt groß in seiner Schmerzenslaube
wildes Gerank, Geschrei, trockene Rosen, Stille                 

Dunkelheit wächst geometrisch, in leisen Reihen
im Seerosengürtel der Insel, treibendes Entengrün
und Wälder sind und
Gründe, darin du schwindest

das Areal, naturidentisch, korrekt bebrütet
die Einsamkeit deiner Gummistiefel, pragmatisch
unter den weißen Knien

und tönt nicht, durch das Gegröl verirrter Zeugen
der Biosphärengesang deiner Schwäne, am Abend.

 

III

Immer in Graden von Müdigkeit
eingeschneit in Gebirgen, der Ebene, dem eigenen Leib
begegnen – einem
                                    in selbst erzeugten Nebeln, fern
schwimmenden, lichtüberwachsenen Ufer …

Seltsame Korrespondenz mit Narzissen, Steinbrech
diese besondere Technik hieß »wohnen«, »Zuhaus«

wir aber wollten tiefer, in den Destillen der Zartheit
das unverstörte Ja niemals beenden

die Wörter, ihr Elend, Pinguinspuren im Packeis  
– dir zusehen beim Gehen, Atmen, deine kindischen
Fäuste betrachten im Schlaf …

 

IV

Das Sprechen zermürbt die Gemeinde der Schmerzen
Zukunft besiedelt das Denken wie ein Pilz, wie Feuer

ein rotes Pferd steht in der Rotunde, aus Kupfer
das Blut in deinen Fingern, die Festbeleuchtung
hängt in den Kronen wie ein verwelktes Klavier.

Unruhig herumlaufen, einzelne Tasten anschlagen
manchmal lockt die Musik etwas hervor

der Augenblick, eine Sehnsucht im Spiel der Zweige
Liebende aus schlechtem Stein künden die Nacht an

kalte Fusion, Kentaur

wer in den Umkreis der Bäume tritt, ist allein.

© kookbooks
from: Kolonie Zur Sonne. Gedichte
Idstein: kookbooks, 2008
Audio production: 2009, Literaturwerkstatt Berlin

Ауратски пољопис

serbio



I


Неприметно градећи стил ветар са северозапада

и гаражна капија формирају струјећи правоугаоник


емоционални пројекат, раштиман

виси испред нас, у ваздуху, дише напрегнуто


покушавамо да поретке љубави

вежемо у разговору, при дугим шетњама шумом

кроз маглу.




II


Срце пени велико у свом трему бола

дивље рашљање, вриштање, суве руже, тишина


мрак расте геометријски, у тихим редовима

у локвањским појасима острва, изданци сочивице

и шуме су то и

тла, у којима нестајеш


ареал, идентичан природи, коректно излежен

самоћа твојих гумених чизама, прагматична

испод белих колена


и не звечи, кроз зуј залуталих сведока

биосферни пој твојих лабудова, с вечери.




III


Увек у степенима умора

завејан снегом у брдима, пољу, са сопственим телом

се срести – с том

                                у самосазданим маглама, далеко

пловећом, светлом ураслом обалом …


Чудна кореспонденција с нарцисима, каменика

та се посебна техника сфере звала "становати", "дом"


ми али хтејасмо дубље у прèкап префињености

да несметено Да никада не прекинемо


речи, њихова беда, трагови пингвина у морском леду

 – гледати те у ходу, дисању, твоје детињасте

руке посматрати у сну …




IV


Говор размрвљује заједницу боли

будућност насељава мисао као нека гљива, као ватра


црвени коњ стоји у ротунди, од бакра

крв у твојим прстима, празнично осветљење

виси у крошњама као увенут клавир.


Немирно да тумараш около, у понеку дирку да удариш

понекад музика понешто измами


тренутак, чежња у игри грана

љубавници од лошег камена најављују ноћ


хладна фузија, Кентаур


ко у опсег дрвећа крочи, је сам.

Prevela © Verica Tričković (sám mrmor sam – Deutsche Lyrik 1999–2019, Cetinje/Montenegro 2021)

Betonstufen, die Meere

alemán | Steffen Popp

 

Bewegung (Luft), Meerfarbe (grün), ein Igel (die Technik eines Coyoten
ihn auf den Rücken zu drehen) – dein Herz, der nahe Hafen
dehnt sich an seinen Schlafkanten. Futter in Säcken, Munitionskisten
der gespaltene Huf eines Esels im Brackwasser –

das Meer zeigt dir Ufer (die Grenzen), du schläfst in deinen Staaten
es gibt Geheimzeichen, Türme (auf See blickend), Flugabwehr
Ingenieure mit Fliegerkappen – du zählst sie an Stränden, es sind Gelenke
und sie verbinden dich (wie eine Schrift) mit allen Dingen.

© kookbooks
from: Wie Alpen. Gedichte
Idstein: kookbooks, 2004
Audio production: Literaturwerkstatt 2006

Бетонске степенице, мора

serbio



Покрет (ваздух), боја мора (зелено), јеж (техника којота

да га збаци на леђа) - твоје срце, блиско пристаниште

истеже се по дремљивим угловима. Храна у врећама, сандуци са

                                                                                                                 муницијом

напукло копито магарца у бочатној води – 


море ти показује обале (границе), спаваш у својим државама

постоје тајни знакови, торњеви (окренути океану), ваздушна одбрана

инжењери са пилотским капама – пребројаваш их на плажама, то су

                                                                                                                      зглобови

и повезују те (као писмо) са сваком ствари.

Prevela © Verica Tričković (sám mrmor sam – Deutsche Lyrik 1999–2019, Cetinje/Montenegro 2021)

Russische Einheiten

alemán | Steffen Popp

Eine Art Liebe, zwischen den Blocks
mit Schneeohren: unwirklich, außer der Zeit
liegen die Steine unter dem Eis
die gefrorene Bremsspur, die Pirouette
                               des Betrunkenen –
in meinem Herz
dröhnt ein Finale, ich weiß nicht
                   von welchem Stück
durch das Balkonfenster
blickt die Geranie, reglos, ein schläfriges Kind
sagt: Wir haben Lenin gesehen …

und jedes Licht ist eine Münze Glück/Unglück
die Dinge zerfallen, in ihre stoische Schönheit

eine träumende Schaffnerin
mit eisernem Münzkasten
man sieht den Schnee und möchte sich losreißen

wenn wir in kleinen Gefährten
durch Städte reisen, bleiben Ringlinien
die letzten Einheiten
atmet der ausgebeutete Raum
ein Massiv aus toten Bienen.

© kookbooks
from: Wie Alpen. Gedichte
Idstein: kookbooks, 2004
Audio production: Literaturwerkstatt 2006

Руске јединице

serbio

Неки вид љубави, између блокова

са снежним ушима: нестварно, мимо времена

лежи камење под ледом

мрзли траг кочења, пируета

                                    пијанца – 

у мом срцу

јечи финале, не знам

                   ког комада

кроз балконски прозор

гледа геранија, непомична, поспано дете

каже: Видели смо Лењина …


и свака светлост је новчић срећа/несрећа

ствари се растачу у своју стоичку лепоту


уснула настојница воза

са гвозденом ладицом

видиш снег и пожелиш да се откинеш


када у малим каруцама

путујемо кроз места, остају кружнице

задњи облици

дише израбљени простор

масив од мртвих пчела.

Prevela © Verica Tričković (sám mrmor sam – Deutsche Lyrik 1999–2019, Cetinje/Montenegro 2021)

ДОЖДИК ВО ФЛОРЕНЦИИ: СНАРУЖИ И ВНУТРИ

ruso | Oleg Jurjew

(ранняя весна 2007 года)

– Мы вышли из ворот под синий дождь флоренский,
В жемчужной сеточке жужжащий на весу –
Как туча пчельная, как воздух полуженский,
Как вдох, которого уже не донесу, –

Так пело олово, расплескано меж облак,
Так ныли головы деревьев под мукой,
И сердца голого летел веселый отблик
Над телом свернутым реки полумужской,
Так твердь творожная свой дождик отрояла –

остановившийся чтоб подождать пока вдохну
архангел с крыльями как крышка от рояля
наклонно реющий по итальянскому окну.

© Oleg Jurjew
Audio production: Haus für Poesie / 2017

КИША У ФИРЕНЦИ: УНУТРА И ВАНИ

serbio

(рано пролеће 2007)


Ступисмо пред капију у плаву кишу фирентинску

Која зујећ је о косомрежи од монистра висила –

Као пчелињи облак, као полуженски ваздух,

Као предах, који више не могу да носим –


Тако је певало олово кроз облаке пљуштећ,

И цмиздриле дрвећа главе брашном посуте,

И голог срца неког летео је весели одсев

Над склопљеним телом реке полумушке,

Тако је усирен небески свод пуштао кишу –


стала да сачека док предахнем

арханђео са крилима попут клавирске навлаке

косо прелећући италијански прозор.



© Verica Tričković

ПЛАТАН-ПОЗВОНОЧНИК

ruso | Oleg Jurjew

на платан-позвоночник что до пястьев истёкших облез
с облаков подзолоченных осыпается шелковый блеск
там где низкое облако в кислоту обращенного льда
там в колючья разодрана проволка и стекает руда как вода
там где мгла просыпается там где мга протирает стекло
до того там протерто стекло что и солнце стекло
по платану полуголому что сдирает последний кушак
и – на мертвую голову с морозной осокой в ушах

© Oleg Jurjew
Audio production: Haus für Poesie / 2017

ПРШЉЕНАСТИ ПЛАТАН

serbio

на пршљенасти платан, до осушених прстију одран,

са позлаћених облака сомотни се блесак осипа

ту где је нижи облак расквашен од преобраћеног леда –

ту бодљикава жица подерана је и крв капље као вода

ту где се тама просипа ту где тма чисти стакло

толико је очишћено стакло да се низ њег сунце стекло

на платан полуголи што последње скида каише

и – на мртву му главу, са леденим у ушима шашем

© Verica Tričković

5. И ПОСЛЕДНЯЯ ЭПИТАФИЯ

ruso | Oleg Jurjew

И ворон, и огонь, и ветер над рекою,
И звезд холодный сонм, и пыльная луна,
И ты, прекрасная, с рыдающей рукою,
Не плачьте обо мне, забудьте имена.
Во дни безрадостные речи одичалой
Пытался я продуть дырявые меха,
И через шип и треск мне иногда кричало
Бездомное растение стиха.

И ворон на ветру, и город за оградой,
И тин соленых сом, и папортников сон,
И гром, грохочущий за тучей сизогрядой,
И золотой трамвай на мостике косом
Не вторгнутся в пузырь, молчанием налитый
И чуть вздыхающий, как бражник на руке,
С могилой маленькой, в чужой земле отрытой,
И камнем на нерусском языке.

© Oleg Jurjew
Audio production: Haus für Poesie / 2017

Епитаф

serbio

И гавран, и ватра, и ветар над реком,

И звезда хладни рој, и прашњав месец,

И ти, лепојко, са ридајућом руком,

Не плачите за мном, заборавите имена.

У данима нерадосним речи сурове

Обидавах се да мех шупљи пуним,

Те ми кроз шиштај и крхот кадкад довришта

Бездомно растиње стиха.



Ни гавран на ветру, ни град иза ограде,

Ни сланог брлога сом ни топола сан,

Ни гром који тутњи иза плавогорског облака,

Ни златни трамвај на мосту косом

Неће да продре у мехур испуњен тишином

И нечујно да јеца, попут љиљка на руци,

Са хумком, у туђој земљи ископаном,

И каменом на неруском језику.

© Verica Tričković

ГАНТИАДИ, два отрывка баллады

ruso | Oleg Jurjew

(1984)
1.…
юшкой ткемальною пахла косоворотная мгла
мокла табачная пакля лунная кукла плыла
бухла небесная капля зеленую чачу пила
двигала тени навырост над затемненной горой
(будто бы папа сатырос черного моря герой)
пухла табачная сырость кáпель невидимый рой
(это утоплый ставраки плакал неслышно с песка)
(это сырые собаки рылись внутри табака)
(это ходила во мраке с армянами дочь рыбака)…
2.…
(это соседская галька ее голубая спина)
щелкала теплая галька плыла над горою луна
будто бы в облаке талька белый младенец смутна
гаснули волосы в хатках тухла морская слюда
море в железных заплатках высохло без следа
жизнь повернулась на пятках и заскользила сюда
лязг проводов над дорогой в смутных колоннах вокзал
из темноты косорогой выглянул мент и сказал
я дорогу к милой искал но найти ее нелегко…

© Oleg Jurjew
Audio production: Haus für Poesie / 2017

Гантиади, 1984, два одломка баладе

serbio

(1984)

1

на кувано ткемали мирисала косовратна чађ

буђавог дувана пакла пливала и месеца лутка

набрекла на небу капља зелену чачу пила

гурала сенке над затамнелом гором

(као да је тата сатирос херој црног мора)

испаравала сировост дувана невидљив капљао рој

(то утопљен Ставраки нечујно је плакао са песка)

(то мокри су дворски пси ровали по дувану)

(то шврљала се по мраку са Јерменима рибарева кћи)

2 ...

(то је плаво раме суседове галинке)

шкрипао је топли шљунак лебдео над брегом месец

у облаку талка повојче се бело расплинуло

у кућама се коса гасила, стињао се лискун у мору

гвозденим мрљама усахло без трага море

живот се окренуо на петама и удаљио од мора

над улицом жица зуј у мутним колонама станица

из таме косороге погледао жандарм и рекô

до драге пут тражих ал´ га наћи није лако...

© Verica Tričković

ВЕСЕННИЙ ПРОЛЕТ ЖУКОВ

ruso | Oleg Jurjew

Сквозь полый лес летят жуки,
руля пологими рогами,
их синеватые жидки´
глаза, не видимые нами,
их приторочены к крылам
в смолу залитые пожитки,
их, обращенные к не нам,
глаза невидимые жи´дки,
восток по ним коси´т косой,
пылая на прозрачных шляпах,
с-под них косою полосой
по склону сходит косный запах,
крупинки высохшей смолы
с их отпадают переносиц:
сквозь ослепленные стволы
из смерти в смерть их переносит.

© Oleg Jurjew
Audio production: Haus für Poesie / 2017

ПРОЛЕЋНИ ПРОЛЕТ БУБА

serbio

Кукци лете шумом шупљом

управљају раним роговима,

плавичасте очи њихове течне,

нама невидне

удењчен, њихов, уз крила им,

иметак, у смолу натопљен,

њихове, не нама, окренуте,

очи течне невидне,

исток по њима укосо коси,

провидним шубарама руби,

испод њих се пругом косом

спушта падином запах коси,

осушени трунци смоле

капљу им са корена носа:

кроз заслепљена дебла

из смрти у смрт их преноси.

© Verica Tričković

БЫЛ ГОРОД…

ruso | Oleg Jurjew

I’ve never seen an ugly bridge
(из стихов Мерилин Монро)

Был город, который почти улетел,
Стал дутыми гроздами облачных тел,
Перетек в темноты колоннады.
Лишь тени подледные на жидкой земле,
Лишь птицы подлетные в небесной золе –
Пали цепи, сотлели канаты.
Его колокольни сквозили костьми
И голые кони горели из тьмы,
И ангелов бычились лица,
Когда над ночными мостами не здесь
В мерцающих шариках промзглая взвесь
В решетки пыталась налиться.
Мы и́з дому вышли, он еще был –
В подшерстки деревьев вмерзающий пыл
И сизые контуры рая.
Но чуть обернулись – пространства пусты,
Лишь только ползут над рекою мосты,
Сыромятную ночь растирая.

© Oleg Jurjew
Audio production: Haus für Poesie / 2017

БИО ЈЕ ГРАД...

serbio

                       

I've never seen an ugly bridge

(из стихова Мерилин Монро)


Био је град, који скоро да одлете,

облачја гроздови надувана гомила,

изли се у колонаде тамнине.

Само још на житкој земљи сенке подледне

само још у пепелу неба птице подлетне –

синџири рђа, труле вренгије.

Из торњева се назирали скелети

и голе раге гореле из таме,

и лица анђела се бечила,

док је понад ноћних мостова, не овде,

ноћном калдрмом црвоточина

да се слије у решетке опробавала.

Из куће смо изашли, ту видесмо га још,

у зимском крзну дрвец́а мрзнући огањ

и сивоплаве обрисе раја.

Ал начас окренути – пространства пуста,

над реком тек мостови гмизали,

ноћ белосагорелу мрвили.

© Verica Tričković

*** […туда и полетим, где мостовые стыки]

ruso | Oleg Jurjew

***
…туда и полетим, где мостовые стыки
Сверкают на заре, как мертвые штыки,
Где скачут заржавелые шутихи
По мреющему мрамору реки,
Где солнцем налиты железные стаканы,
Где воздух налету как в зеркале горит,
Где даже смерть любимыми стихами
Сквозь полотенца говорит.

© Oleg Jurjew
Audio production: Haus für Poesie / 2017

*** [...тамо и летећемо, где мостова зглобови]

serbio

***

...тамо и летећемо, где мостова зглобови

зором се искре, попут мртвих бајонета

где скачу зарђали љиљци

по умирућем мермеру реке,

где су сунцем врчеви од гвожђа наливени,

где ваздух у лету као у огледалу гори,

где и смрт из стихова ми омиљених

кроз платна говори.

© Verica Tričković

ЗИМА 2011

ruso | Oleg Jurjew

город сверху вниз продут –
здесь они больше не пройдут:
эта тьма пылать устала
но есть над нею другая тьма –
так со стального пьедестала
осыпается зима –
белым облаком слоеным
над дорогой костяной
черным выдохом соленым
над тобой и надо мной:
дым сыпной снег треугольный,
тём слоящихся кочан
теплый падубок нагольный
с голым лоском по плечам
полудýбок полушубок
полукубок золотой
на обочинах сугубых
занесенных сволотой:
город снизу вверх продут –
сюда они больше не придут

© Oleg Jurjew
Audio production: Haus für Poesie / 2017

Зима 2011

serbio

град је од врха до дна продуван

неће овде више да се прође:

овој тами буктања је доста

али је под њом нека друга тама –

те се ево са челичног пиедестала

зима овде сипала –

у бело облачје послагана

по улицама коштаним

као црни дах слани

над тобом и нада мном

дим пахуљични снег троугласти

таме слојевити кочан

топли храст оштрика, разгољен –

на плећима му голи блесак –

полухраст полушубара

полупехар златни

по ивичњацима грбавим

кукољем и плевом завејаним:

град је од дна до врха продуван

неће довде више да се дође 


*** [загород черный светом зарос]

ruso | Oleg Jurjew

***
загород черный светом зарос
в форме наклонно-ходящих полос
ростом с нас
пригород белый тенью прирос
как на желéзе подтек купорос
просто снясь
подгород желтый прахом подрос
как от надпоротых папирос
ростом с нас
город незримый в воздухе рос
весь наплоенье невидимых роз
просто снясь

© Oleg Jurjew
Audio production: Haus für Poesie / 2017

*** [заграђе црно у светлост зарастало]

serbio

 

***

заграђе црно у светлост зарастало

налик репатим лучама нагнутим

растом као ми

предграђу белом сенка прирастала

као кад на гвожђе бубри витриол

једноставно уснивши

подграђу жутом од пепела капа нарастала

као да из распараних цигарета излази

растом као ми

град невидљив у ваздуху расте цео

одвесних скривених ружа читав вео

једноставно уснивши


ПРОГНОЗ НА ЛЕТО

ruso | Oleg Jurjew

Я вижу синие дворы,
Где стены сложены из дыма.
На камни Иерусалима
Ты положи свои дары.
Владимир Шенкман (1955–2002)

Лето будет красное, как поезд-стрела.
На застывших колесиках, перестуженных добела,
на колесиках золотых-раскаленных
пролетит – от стрекоз черно-желтых и до сине-зеленых.
Лето будет белое, встанет снег золотой.
Станет ветр обратный дуть рот в рот пустотой,
и, чернее зеленого, муравьиные львы
вылетят из иерусалимской Невы.
Лето будет черное, а в нем золотые фонарики.
По разлившейся пóд небом иерусалимской Москва-реке
метеором подкачанным вперекос
перелетит – от зéлено-синих и до желто-черных стрекоз.

© Oleg Jurjew
Audio production: Haus für Poesie / 2017

ЛЕТЊА ПРОГНОЗА

serbio

Видим плаве дворове

Са зидовима од дима.

На камен Јерусалима

Ти метни своје дарове.  

Владимир Шенкман (1955-2002)


Лето ћe бити црвено, као стрела стреле-воз.

На укоченим точкићима, до усијања смрзнутим скроз,

од жуто-црног до плавозеленог – вретенаца море

прелетеће на точкићима, што леднобело од жеге горе.  

Лето ћ бити бело, вејаће снег злаћани.

Супротни ветар дуваће уста на уста пустињи,

и, црње но зелене, мравље лавове

пустиће да излете из јерусалимске Неве.  

Лето ће бити црно, а у њему златни фењери.

Оштроугло, кô неки си метеор надувани,

преко разливене јерусалимске Москва-речице

од зеленоплавог до црно-жутог - прелетеће вретенце.


ОДА

ruso | Oleg Jurjew

Я хотел бы звезд зеленых,
вздыхающих в ночном пуху,
и я хотел бы гор, сожженных
зыбкой нитью наверху,
но сыпкой тенью черный порох
ссыпается с заоблачных корон:
мир этот с верху покорён,
где горний гул, и дальний шорох,
и самолеты в сияющих шорах,
и горны ночных похорон.
Луны подотъеденный твóрог,
звезд огурецкий орех
застревают в решетчатых створах
неподъемно-ступенчатых рек:
подрагивают колосники,
подпрыгивают колесики,
и чей-то поезд поперек реки
сквозь облый мрак летит по просеке;
река же, створы затворя,
углом уходит в горькие моря.

© Oleg Jurjew
Audio production: Haus für Poesie / 2017

ОДА

serbio

Хтео бих да звезде зелене,

уздишу у ноћно паперје,

и хтео бих да горе планине

гипкавим нитима жарним,

ал` црног се праха сипкава сенка

са заоблачних круна сасипа:

свет овај са врха је покорен,

где небеса је бруј, и даљина зуј,

и авиони са наочњацима уцакленим,

и трубе ноћних погреба.


Начет грумен месеца,

сазвежђа грожђе врбово

запиње о решетке дизала

неподизно степенастих река:

решетке дрхте,

точкови поскакују

а воз нечији попречио реку

кроз округли мрак чистином лети;

река али сва врата затвара

и углом се улива у горка мора.


ЧВИРКА РАЗГОВАРИВАЕТ СО СТРЕКОЗКОЙ, ПОКА ЧВИРИК НА ВОЙНЕ

ruso | Olga Martynova

— Стрекозка, чего ж ты летаешь,
Почти уже ночь на дворе,
Невидные дырки латаешь,
Во времени скрытой дыре.

— О Чвирка, летаю и таю,
Почти уже тенью на не-
Бе, сóлью на тьме проступаю,
А всё успокоиться не...

— Стрекозка, когда в беспространстве
Мой Чвирик тебя рисовал,
Он думал о маленьком братстве
Тебе неизвестных зеркал.

— О Чвирка, оно отразилась
Однажды на крыльях моих,
Как глупо, что я не умею
Об этом тебе рассказать.

© Olga Martynova
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2012

ЧВИРКА РАЗГОВАРА СА ВИЛИНИМ КОЊИЦЕМ ДОК ЈЕ ЧВИРИК У РАТУ

serbio

– Вилин коњицу, зашто још летиш,

По готово потпуној тами,

Невидљиве шупљике лепиш

У скритој у времену јами.


– Ох, Чвирка, летим и нестанем,

Скоро те сам на небу сен,

Сољу избијам из таме,

Ал´ да се успокојим не…


– Вилин коњицу, у беcпространству

Док Чвирик те цртао мој,

Мислио је о малом братству

Неизвесних ти огледала безброј.


– Ох, Чвирка, тог одраза беше

Мени на крилима прегршт,

Како је бедно што сам ти ето

Да ишта о томе кажем невешт.

С руског превела Верица Тричковић / Verica Tričković

ЧЕТЫРЕ ДЛИННЫЕ МИНУТЫ

ruso | Olga Martynova

1
Четыре длинные минуты
смеялась ласточка во сне (здесь ночи коротки)
и бормотала, и потела под крылом,
потом вздохнула, улетела по делам.

— своим полукругом резали воздух удоды
— (юг),
— творожное утро осталось без даты
— (вдруг).

Четыре длинные минуты
дождь выпускал и прятал коготки,
а Чвирик слушал: ла-ла,
музычка с листьев на листья упала,
упала и уплыла (пропала).

— пора открыть, каков он, Чвирик:
— нет у него приличного костюма.
— тук-тук, говорит птица, другая отвечает: чирик,
о чем, правда, думает Чвирка?

2
Но в том-то и дело, что Чвирик не птица.

3
Он хочет что-то записать,
и рассыпается тетрадь.
Три длинные минуты –
и нет тетради той.

За две минуты – лес распался,
стал хламом, пылью, наготой.
Одной минуты (не) хватило горке крутой,
чтоб в озерцо пролиться высотой.

Чвирик был этой минутой.

4
— О Чвирик, когда я улыбчивой тенью смущенной
скользну в этот мир, для плоти и крови построенный нами (что странно),
взлетая на склоны деревьев, с их жизнью, в коре заключенной...

— О Чвирка, не думай об этом, тогда мы оставим эти края.

— О Чвирик, скажи: без обмана?

— Чвирка, о чвирка моя!

Послушали птицы и стали смеяться: хи-хи.

0
И нет минуты этой,
и нет минуты той,
ни третьей, ни четвертой,
ни первой, ни второй.

© Olga Martynova
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2012

ЧЕТИРИ ДУГЕ МИНУТЕ

serbio

1

Четири дуге минуте

смејала се ластавица у сну (овде су ноћи кратке)

и мрмљала и испод крила се знојила,

затим уздахнула, послом одлетела.


 – својим полукругом секли су ваздух пупавци

– (југ),

 – јутро као грудва сира нестало без датума

– (као фијук).


Четири дуге минуте

киша показивала и повлачила канџе,

а Чвирик ослушкивао: ла-ла-ла,

музикица падала с лишћа на лишће,

падала и клизила (пропадала).


– време је да се открије ко је Чвирик:

– у њег´ није пристојног одела.

– тик-тик, каже птица, друга одговара: чирик,

– ајд ми сад кажи шта Чвирка себи умишља?


2

Ал´ је чињеница да Чвирик није птица.


3

Он би нешто да забележи

и гле свеска се у прах претвори.

Дуга минута три –

и свеске нема ти.


За два минута – распала се шума,

постала отпад, прах, голoћа.

Mинут један планини (не) требало је,

да у језерце пролије висове своје.


Ал´ Чвирик сáм тај минут је .


4

– Ох, Чвирик, кад се ја, насмејана сенка бојазна,

склизнем у свет овај, за крв и месо који створисмо (чудно је то),

и узлетим уз дрвећа обронке са оним у кори закључаним им животом…


– Ох, Чвирка, не мисли на то, напустићемо тад ове крајеве.


– Ох, Чвирик, реци: заиста?


– Чвирка, ох, моја Чвирка!


Птице слушале и засмејале се: хе-хе.



0

И нема минуте те,

и нема минуте ниједне,

ни треће ни четврте,

ни прве ни друге.

С руског превела Верица Тричковић / Verica Tričković

ЧВИРКА БОИТСЯ

ruso | Olga Martynova

Вот и лето улетело
на внезапном помеле,
съело нижний свет и село
миской ягод на столе.

Страшно фонарю качаться
и полосаты вечера,
а речке-млечке замедляться,
а роще-гречке спать пора.

Очень тонкие колечки,
ветра жабры-поплавки
выдыхает роща. Осень
греет пальцы у реки.

Вымя вымыла корова,
прогулявшись по реке,
съела слово, съела слева,
съела куст на пауке.

Сохнет кошка со двора
в дустном облаке сортира.
В белой шапочке сатира
Анти-Чвирик: та-ра-ра.

© Olga Martynova
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2012

ЧВИРКА СЕ БОЈИ

serbio

Лето је одлетело

на метли ненаговештеној,

нижу светлост појело и стало

као посуда пуна бобица на сто.


Фењер се од њихања ужасава

вече се пругама исцртава,

а речица-млечица успорава,

а мрки гај би да се успава.


Танке прозирне кружиће,

ветра шкрге-пловчиће,

удахњује гај. Јесен

у реци греје прстиће.


Крава виме умила,

прошетавши се реком,

појела реч, појела на пречац,

појела грм пауку преко.


Сахне маца са двора

у прашни облак се девастира.

Под белим шеширом сатира

Анти-Чвирик: та-ра-ра. 

С руског превела Верица Тричковић / Verica Tričković

ЧВИРИК НА ВОЙНЕ

ruso | Olga Martynova

Еще я не погиб
В родном-чужом краю.
Еще закат-восход
Зовет меня в поход.

Мой ратный труд –
Обратный круг.
Мой родный брат –
Обратный враг.

Мой враг огонь, мой брат огонь,
«Ты потуши свою ладонь, —
Сказал товарищ мой Динь-Донь, —
Ты потуши мишень».

Динь-Донь завесит мой огонь,
Завесит шепотом: тинь-тонь,
И я сожгу свою ладонь,
Горящую мишень.

И будет птичий день
В родном-чужом краю.
И на закат-восход
Товарищ мой уйдет.

© Olga Martynova
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2012

ЧВИРИК У РАТУ

serbio

Још не погинух

Сред туђе родине ове.

Још ме и запад и исток

У походе зове.


Мој ратни труд –

Наопаки круг.

Мој рођени брат –

Наопаки враг.


Мој враг је жар, мој брат жар ,

„Ти шаку своју пригуши –

Каза друг мој Зар-Зар –

Ти жар те мете угуши!ˮ


Застреће ми жар Зар-Зар

Застреће шапатом: дар-дар,

И ову шаку сажећи ћу

Жар мете пламтеће згарићу.


И доћи ће птица године

До ове туђе родине.

И на исток ће и запад

Друг мој да замине.

С руског превела Верица Тричковић / Verica Tričković

ЗЕМНУЮ ЖИЗНЬ ЗАДУМАЛ ЧВИРИК

ruso | Olga Martynova

Земную жизнь задумал Чвирик.
И что сказать? Она ему, пожалуй, удалась.

Но Чвирка так ему сказала:
— Я вяну здесь,
Давай вернемся.

И Чвирик Чвирку пожалел.

© Olga Martynova
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2012

ЗЕМАЉСКИ ЖИВОТ ЧВИРИК ЗАМИСЛИ

serbio

Земаљски живот Чвирик замисли.

И шта да се каже? Изгледа да успело му је.


Но Чвирка му овако рече:

– Ја венем овде,

Хајде да вратимо се.


И Чвирик се над Чвирком сажали.

С руског превела Верица Тричковић / Verica Tričković

В ОТКРЫТОЕ ОКНО ВШАГНУЛ СИРЕНЕЙ ЗАПАХ

ruso | Olga Martynova

В открытое окно вшагнул сиреней запах –
Дача.

Я думаю о Чвирике и Чвирке –
Они уже тогда определяли звуки,
Не зная ничего, не знача.

                    Волк пропел три раза «мяу»,
                    Минутки маятник пожрал.
                    Толк вропел мри таза «ряу»,
                    Минутки маятник пожрали.

                    Сетка, локоть, сандалетка,
                    Лодыжка, запястье, ракетка.

ч – чв – чви
р – ри – рик
(так Чвирка Чвирика зовет)

                    Минуты капают в компот.

Воланчик: верхняя дуга + (только где она?) + нижняя дуга
У маятника – одна нога, сказал бы кто-нибудь.

Но я скажу: на длинной шее голова (собою вниз) – вот нижняя дуга.

И вместе это – дачный глаз.

Подумай, взять хотя бы таз:
Сегодня там варенье,
А завтра там белье.
Так у людей всегда:
Привыкнешь к ним,
Глядишь – они вранье
И пыль надлуговая.
(Так Чвирка говорила).

Сиреней запах вышел из окна,
Осталась комната – одна, темна, надменна,
Как фотография не на,
Как маятник на не, но...

Лишь на обоях вечность – бесстыдна, кровавлéнна.

© Olga Martynova
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2012

КРОЗ ОТВОРЕНО OКНО УСКОЧИ МИРИС ЈОРГОВАНА

serbio

Кроз отворено oкно мирис јоргована ускочи –

Дача.


Мислим на Чвирика и Чвирку –

Већ тада су одредили тонове ,

А да ништа не знају, не значе.


           Вук три пута запева „мијауˮ,

           клатнасти сат прождрe минуте.

           Мук папева при тут „виjауˮ,

           Минутe прождреше клатнасти сат.


           Мрежа, лакат, сандалица,

           глежањ, зглоб, палица.


Ч – чв – чви

р – ри – рик

(Чвирку тако дозива Чвирик)


           Минуте капљу у компот.


Воланчић: горњи лук + (што ли га нема?) + доњи лук

Само је једна нога у клатна, неко би рекô.


Али ја велим: на дугом врату (испод) је глава – доњи лук.


А све то скупа је – ȍко летњиковца.


Замисли, узмимо на пример лонац:

Данас се ту кува пекмез

Сутра се ту бели платно.

Тако је код људи то:

Навикнеш се на њих,

Видиш – да су фолирање

И пелуд ливадни.

(Тако је говорила Чвирка).


Мирис јоргована искочи кроз oкно

Oста соба – сама, тамна, надмена,

Као фотографија, не на

Као клатнасти сат, на не, но ...


И само на тапету вечитост – бестидна, окрвављена

С руског превела Верица Тричковић / Verica Tričković

УПАВ С ВЕЛОСИПЕДА

ruso | Olga Martynova

Упав с велосипеда, знаешь вдруг:
между тобой и миром – плоть,
и так тонка, и так капризна,
что грубой и выносливой душе
она сплошная укоризна.

И знаешь вдруг,
что равен небу, лесу, полю,
как зеркало, что ли, ты –
тогда представишь ЗЕРКЛО,
чьи отраженья сначала расплывчаты,
потом и вовсе вылиты,
и брызнули на волю,
как рыбки из садка,
как мотыльки из сада,
как с неба облака,
как с облаков вода,
как Аронзона вкруг
все замелькало, смеркло.

© Olga Martynova
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2012

ПАВШИ СА БИЦИКЛА

serbio

Павши са бицикла, изненада знаш:

између тебе и света је – месо,

тако танано, тако хировито,

да је грубој и истрајној души

оно сáмо прекор.


И знаш да си небитан

небу, шуми, пољу,

огледало као да си, шта ли –

тад замисли ОГЛЕДAЛО,

где одрази су на почетку мутни,

затим сасвим нејасни,

кад бризну по вољи,

као рибе из базена,

као мољци из баште

као облаци са неба,

као капљице из облака,

као кад свуда око Аронcона*

све заблешта, згасну.


*Леонид Аронсон (1939-1970), Лењинградски песник, погинуо при удесу (вероватно самоубиство) приликом путовања у Централну Азију.

С руског превела Верица Тричковић / Verica Tričković

ПТИЦЫ БРЕЮТ ПОДМЫШКИ ПЕРЕД НОЯБРЬСКИМИ

ruso | Olga Martynova

Засохший серпантин давно ушедшего лимона,
стол в заусенцах и глазках.
И в щелке маленький голодный насекомый,

                    Но этого не видно никому.


А тут еще птицы, да хоть воробьи –
клюв, перья, подмышки.
Подмышки клювами скребут, как выбривают,

                    но подмышек и подавно не видно никому.


(Не)ви(д/н)ен сон власатых птиц,
а утром сна слышны излишки.
А птицы лысые в клетушках, хоть летают,

                    Но их полет невидим никому.


Лимонной корки плесень – камень-лабрадор,
кто забыл ее с лета на дачном столе,

                    придет ли за ней, найдет лабрадор?


Сок осенних деревьев – скудеющий дар

                    многого знанья – кому?

© Olga Martynova
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2012

ПТИЦЕ БРИЈУ ПАЗУХЕ ПРЕД НОВЕМБАРСКЕ ПРАЗНИКЕ

serbio

Усахла серпентина давно трулог лимуна,

сто са иверима и чворовим очима.

Млади гладни инсект у пукотини.


           Ал´ то нико не види.



А ту су још и птице, па нека су и врапци –

кљун, перје, пазуcи.

Кљуновима пазухе мију као да их брију.


           Ал´ пазухе тек давно нико не види.



(Не)ви(д)ни сан пернатих певача

Јутру остају сањаног славља остатака остаци.

Голе птице у кавезима, дакако да лете,


           Ал´ полет њихов нико не види.



Лимунова кора у плесни – лабрадорски камен,

ко испусти је ту на столу летњиковца,


           дође ли по њу да нађе лабрадора?



Сок јесењег дрвећа – све оскуднији дар


           толиких умећа – коме?

С руског превела Верица Тричковић / Verica Tričković

ТРУДНО ИСКАТЬ СЕРОГО АНГЕЛА В СЕРОМ НЕБЕ

ruso | Olga Martynova

1.

Два синих тéльца в синем небе –
Не видно чвириков с земли.

Два тéльца огненных на солнце –
Не видно чвириков с земли.

Две ртутных тени в лунном теле –
Не видно чвириков с земли.

2.

Две пенки в пене океана –
Не видно чвириков с луны.

Две блёстки в блеске дня и снега,
Не видно чвириков со звéзд,

Два заплутавших демиурга:
В огне саврасом и кауром
Они – савраска и каурка.

© Olga Martynova
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2012

ТЕШКО ДА СЕ НАЂЕ СИВИ АНЂЕО НА СИВОМ НЕБУ

serbio

1.


Два плава телашца на плавом небу –

Са земље се Чвирикови не виде.


Два телашца ватрена на сунцу –

Са земље се Чвирикови не виде.


Две сребрне сенке на месечевом телу –

Са земље се Чвирикови не виде.


2.


Две грудвице у пени океана –

С месеца се Чвирикови не виде,


Два зрачка у сјају светлости и снега

Са звезда се Чвирикови не виде,


Два залутала Демиjурга:

У ватри су руменој и враној

Они – дорат и враница.

С руског превела Верица Тричковић / Verica Tričković

КТО ЧТО ГОВОРИТ

ruso | Olga Martynova

Wenn nicht mehr Zahlen und Figuren
                             Sind Schlüssel aller Kreaturen

                             (Novalis)*

1.

Вот календарь сказал: осенних листьев жар!
Не стыдно ли такое говорить?
Вот повторил: «безлистных» «осень» «жабр».
Ни-ни, – сказал, а лес пропел: фьюить.

Когда протрется медь копыта на змее,
Седая рыба выплывет к скале,
Раскроет утлый рот и скажет (но не мне),
Что рыбы говорят, очнувшись на земле:

2.

Вороне Бог сказал: ‚Сыграем
В «цветок», «новалис», «мотылек»’?

Когда лишь числа и фигуры
В ключицах птичьих, кто авгуры?  
И для кого мы здесь летаем?

Скажу ль ученым попугаям:
«Новалис», «бабочка», «цветок»?

На бабской рифме «коромысло»,
Без геометрии и смысла
Висят фигуры, виснут числа –

Уж так их славно попугаем.

*Если не в арифметике и геометрии отныне находятся ключи Творения...
(Новалис) (нем.)

© Olga Martynova
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2012

КО ШТА ГОВОРИ

serbio

           Wenn nicht mehr Zahlen und Figuren

           Sind Schlüssel aller Kreaturen


                       (Novalis)*


1


Календар каза: Жар јесењег лишћа!

Није ли стидно то изустити?

Понови: Да. „Безлисних.ˮ. „Јесен.ˮ. „Шкрге.ˮ.

Не, не – говорио је, а шума певала: фијутити.


Кад проструже се бакар копита на змији,

Плива оседела риба ка стени,

Отвори трошну њушку и каже (али не мени),

Оно што рибе говоре, на сувом се пробудивши:


2


Бог каза гаврану: А да играмо

„Новалисˮ, „лептирˮ, „цветˮ?


Ако су само бројеви и облици

Ко то гата у кобилицу птици?

И за кога ми овде летимо?


Зар да кажем папагају, оном ученом:

„Новалисˮ, „лептирˮ, „цветˮ?


Ипак облици и бројеви чини се

О бапској рими „обрамицаˮ висе

Без геометрије и сврхе лете


Ето, и ту се папагаји испамете!


           *Једном, кад бројке и знамења

            не буду кључ за сва створења

                                              (Новалис)



С руског превела Верица Тричковић / Verica Tričković

[was geschieht, wenn steine schmelzen wollen?]

alemán | Yevgeniy Breyger

was geschieht, wenn steine schmelzen wollen?
wo holen sie ihr schmelzmaterial?
wer bringt ihnen die nötigen geräte?
was sind brauchbare chemische prozesse?

            wenn steine schmelzen wollen, plündern sie
            kernkraftwerke, stehlen gigantische pressen,
            fässer uran. dann springen sie einander an.
            zerbersten am laufband, beginnen zu wachsen.

            asphalt zerteilt straßen, trennt liebespaare
            voneinander ab. schulgebäude verweisen
            ihre lehrer auf flackernde sportplätze.
            dicke kinder dösen vor sich hin auf wiesen.

wie gehen die expaare vor ohne nähe?
wie unterscheiden die schulen lehrer von
schülern? wo kann man sein? wie ist man
danach nicht allein? und wie allein? 

© kookbooks
from: flüchtige monde. Gedichte.
Berlin: kookbooks, 2016
Audio production: Haus für Poesie, 2019

[шта се догађа кад каменови пожеле да се растопе?]

serbio

шта се догађа кад каменови пожеле да се растопе?
где налазе материјал за топљење?
ко им доноси потребну опрему?
шта су корисни хемијски процеси?

            кад каменови пожеле да се растопе, они пљачкају
            нуклеарне електране, краду гигантске пресе,
            бачве уранијума. онда скачу једни на друге.
            растачу се на траци, почну да расту.

            асфалт дели улице, раздваја љубавне парове
            једно од другог. школске зграде шаљу
            учитеље на пламтеће спортске терене.
            гојазна деца дремају по ливадама.

како поступају бивши парови без близине?
како школе разликују наставнике
од ученика? где да се буде? kако
да ниси потом сам? и kако сам?

Са немачког препевала Верица Тричковић / Verica Tričković

Königreich des weiten Wegs

alemán | Yevgeniy Breyger

Du hast sie gekannt. Sie war still, hat Gebirge verschluckt
mit dem Blick. Wie Wasserlilien im Dunkeln dich streifen,
sich in Portale verwandeln zu Ängsten, hat sie dich berührt.
Wie ein Punkt, ein gesprochenes Wort, gehört sie zu dir.

Wissen ist nutzlos, Richtung formlos. Strecke, Dauer
bestimmen die Form. Das Alter der Erde ist klein. Sie sagte,
die Zählung beginnt mit dem ersten Gesang einer Kröte.
Bewegung verdankt ihren Namen dem Weg. Noch vor Gott,

verkündet ein Schnitt die Geburten, hast du gelernt.
Du hältst deinen Kopf unter Wasser. In deinem Gesicht
liest ein Fisch die Brechung des Lichts und schwimmt fort.
Im Fisch ist ein Zimmer, das du nie verlässt. Eine Tür

in das Reich, das sich öffnet wie Blättchen dem Frühling.
Es ist kalt. Sie umkreist deinen Kopf als Trabant.
Kehrt im Kreisen zum Anfang zurück, ins Gestrüpp
zu dem Bau der aus Grüßen besteht. Bis sie geht.

Um zu wandern durch Tal, zu durchstreifen die Luft,
diesem Duft hinterher auf dem Rücken der Vögel, der dich
so betört. Sie zieht aus mit verschlossener Lunge, offenem
Mund auf der Suche nach Holz für ein Nest. Weil sie fliegt,

ist sie schwer. Dieser fremde Moment, wenn du wach wirst
im Traum als ein Strich und der Traum dir gehorcht,
eine Inschrift sich fügt in das Bild ihrer offenen Hand,
sich erschöpft in der Frage – Wo warst du bei deiner Geburt?

© Yevgeniy Breyger
Audio production: Haus für Poesie, 2019

Кралство на долгиот пат

macedonio

Ја познаваше ти. Таа беше молчлива, голташе планини
со погледот. Како езерски лилјани кога во мрак те допираат,
во капии се претвoраат до стравовите, таа така те трогна.
Како точка, еден изговорен збор, ти припаѓа тебе.
 
Знаењето е бескорисно, насоката безлична. Патеката, векот
го одредуваат обликот. Возраста на земјата е мала. Таа рече,
пребројувањето започнува со првото пеење на една желка.
Движењето му го должи своето име на патот. Уште пред Бога
 
некој рез ги објавува раѓањата, така ти научи.
Ја држиш главата под вода. Во твоето лице
ја чита една риба прекршената светлина и отпливува.
Во рибата е една соба која никогаш не ја напушташ. Врата
 
кон кралството што се отвора како лисја на пролетта.
Ладно е. Таа ти ја обиколува главата како трабант.
Се враќа кружејќи на почетокот, во грмушка,
до градбата создадена од поздрави. Додека не тргне.
 
Да талка низ долината, да го прелета воздухот,
по мирисот потоа на грбот на птиците, кој
толку те занесува. Таа се сели со затворени гради, отворенa
уста бара гранки за гнездо. Бидејќи лета,
 
тешка е. Тој чуден момент кога ќе се разбудиш
во сонот како линија и сонот ти се покорува,
еден натпис се вклопува во сликата на нејзината дланка,
се исцрпува од прашањето - каде беше ти на сопственото раѓање? 

Превод од германски: Verica Tričković

Zeig deine hände

alemán | Andra Schwarz

Zeig deine hände es ist kein krieg mehr jahre später die
alte brücke trägt wieder eure lasten eure körper es ist
zeit sich zu befreien von den löchern in den häusern
in den köpfen stecken noch kugeln granaten & splitter
zu entschärfen die minen im umland hochoben das kreuz
im rücken die stelen alles ist gerichtet auch du von kind an
verpflichtet zu sterben in der mitte vom fluss narenta
kopfüber der sprung ins fremdgewordene wasser ins loch
einer kindheit aus steinen & scherben du trägst sie herum
wie munition in den taschen wer zeigt seine hände
wer öffnet die finger es ist kein krieg mehr lass los

© Poetenladen
from: Am morgen sind wir aus glas
Poetenladen, 2017
Audio production: Haus für Poesie / 2017

Покажи своје руке

serbio

Покажи своје руке није више рат годинама касније
стари мост носи опет ваш терет ваша тела време је
ослободити се од рупа у кућама
у главама још су меци гранате & гелери
разминирати минска поља уоколо а високо горе крст
у позадини стеле све је осуђено па и ти од детињства
дужан да скончаш сред реке нарента
суновратни скок у отуђену воду у рупу
детињства од камена & крхотина носиш их наоколо
као муницију у џеповима ко би да покаже руке
ко да отвори прсте није више рат пусти

Превод са немачког Верица Тричковић / Verica Tričković

Über kyrenia

alemán | Andra Schwarz

Über kyrenia liegt ein knistern in der luft
pulsiert ein halbmond mit stern an den hängen
alles kniet oder richtet sich auf auch die hunde
ihr eingeschüchtertes jaulen während der gebete
ist keiner zu sehen nur in zeitlupe bewegtes
hinter den gardinen niedergesunkene körper
in sich vertiefte gesten fünfmal täglich die rufe
in alle richtungen nichts ist hier größer als diese
fünf finger aus kalkstein entlang der serpentinen

© Poetenladen
from: Am morgen sind wir aus glas
Poetenladen, 2017
Audio production: Haus für Poesie / 2017

Понад киреније

serbio

Понад киреније пуцкетање у ваздуху
пулсира полумесец са звездом на обронцима
све клечи или устаје па и пси
њихов застрашен јаук током молитве
нигде никог тек понешто се успорено креће
иза застора утонула тела
у себе удубљени гестови пет пута дневно покличи
у свим правцима ништа овде није веће до ових
пет прстију од кречњака уз серпентине

Превод са немачког Верица Тричковић / Verica Tričković

Von hier gibt es keine bilder

alemán | Andra Schwarz

Von hier gibt es keine bilder nur grau
gezeichnete landschaft und schilder die warnen
im dorf sitzen die alten halsstarrig & eng in den lungen
im abseits die jungen spielen backgammon
würfeln um glück: hier gibt’s nichts zu holen
außer den blick den flusslauf hinauf in die berge
gewächshäuser streuobst rot über den wiesen
dahinter die GRENZE g e s p e r r t e s  g e b i e t milizen
hier endet alles, auch unsere sicht
wir schließen die augen und gehen zurück
ins dorf zu den andern im rücken kehrt wind

© Poetenladen
from: Am morgen sind wir aus glas
Poetenladen, 2017
Audio production: Haus für Poesie / 2017

Одавде нема слика

serbio

Одавде нема слика само сиво
исцртана природа и знакови који упозоравају
у селу седе старци јогунасти & уски у плућима
пострани дечаци играју тавле
коцкају за срећу: овде нема шта да се добије
осим погледа узводно у планине
пластеници воћњаци црвени по ливадама
иза њих ГРАНИЦА забрањено подручје милиција
овде све престаје, па и наш видик
затварамо очи и ходамо назад
у село ка осталима с ветром у леђима

Превод са немачког Верица Тричковић / Verica Tričković

[die weissagung wird sich bewahrheiten]

alemán | Yevgeniy Breyger

die weissagung wird sich bewahrheiten.
meine hände werden enorme feuer entfachen.
feuer, weit über die hecken der nachbarsgärten,
hinaus ins wahre gebüsch.

meine kiemen werden explodieren, nichts
wird bleiben. alles ruhen. du wirst es merken, ja,
wirst mich ansehn ohne augen, das wird hart.
vögel werden sich paaren im licht der laternen,

sie werden neue vögel gebären.
das ist der alltag der beinahvögel zyklopen,
so sehen sie uns durch ihre plastikfernrohre.
daher ihre ängste.

ich werde meinen drucker einschalten,
einen fahrplan ausdrucken in ihre volieren.
du wirst mich nicht fahren lassen, du wirst
sagen: bleib bei mir und wirst es so meinen.

© kookbooks
from: flüchtige monde. Gedichte
Berlin: kookbooks, 2016
Audio production: Haus für Poesie, 2019

[пророчанство ће се остварити]

serbio

пророчанство ће се остварити.
моје руке ће распирити огромне ватре.
ватре, далеко изнад живица суседових башта,
вани у право грмље.

шкрге ће ми експлодирати, ништа
неће остати. све мировати. приметићеш то, да,
гледаћеш ме без очију, биће тешко.
птице ће се парити у светлу латерни,

родиће се нове птице.
то је свакодневица скороптица-циклопа,
тако нас онe виде кроз своје пластичне телескопе.
отуд њихова страховања.

укључићу штампач,
одштампати возни ред у њихове волијере.
нећеш ме пустити да отпутујем, рећи ћеш:
остани са мном и баш тако ћеш мислити.

Са немачког препевала Верица Тричковић / Verica Tričković

[die weissagung wird sich bewahrheiten]

alemán | Yevgeniy Breyger

die weissagung wird sich bewahrheiten.
meine hände werden enorme feuer entfachen.
feuer, weit über die hecken der nachbarsgärten,
hinaus ins wahre gebüsch.

meine kiemen werden explodieren, nichts
wird bleiben. alles ruhen. du wirst es merken, ja,
wirst mich ansehn ohne augen, das wird hart.
vögel werden sich paaren im licht der laternen,

sie werden neue vögel gebären.
das ist der alltag der beinahvögel zyklopen,
so sehen sie uns durch ihre plastikfernrohre.
daher ihre ängste.

ich werde meinen drucker einschalten,
einen fahrplan ausdrucken in ihre volieren.
du wirst mich nicht fahren lassen, du wirst
sagen: bleib bei mir und wirst es so meinen.

© kookbooks
from: flüchtige monde. Gedichte
Berlin: kookbooks, 2016
Audio production: Haus für Poesie, 2019

[пророштвото ќе се оствари]

macedonio

пророштвото ќе се оствари.
моите раце ќе распалат големи огнови.
огнови, далеку над оградите од бавчите на соседите,
надвор во вистинскa кoријa.

шкргите ќе ми експлодираат, ништо
нема да остане. сè ќе мирува. ќе го забележиш тоа, да,
ќе ме гледаш без очи, ќе биде тешко.
птиците ќе се парат во светлината на kaндeлабрите,

ќе се родат нови птици.
тоа е секојдневието на скoрoптици-киклопи,
така тиe нè гледаат низ своите пластични телескопи.
оттаму нивните стравувања.

ќе го вклучам печатачот,
ќе го испечатам возниот ред дo нивните волиери
нема да ме пуштиш да отпатувам, ќе речеш:
остани со мене и токму така и ќе мислиш.

Превод од германски: Верица Тричковиќ / Verica Tričković

[über rohrpost]

alemán | Yevgeniy Breyger

über rohrpost versetzen sich insektennymphen zurück ins reale,
werden als bäume wiedergeboren.
was für eine welt! was für ein kanal!
ich wurde im traum durch den abfluss gespült,
tauchte auf als bemaltes denkmal in leipzig
zwischen sternburg diesel und spinnentrauben. transport
ist eine tugend. tugend ein laster. laster,
moralisch betrachtet ein ornament von glück.
ich lief durch die falsche allee. oder war ich der falsche?
bäume verweigern sich stur der statistik,
werden trotzdem gezählt.
ich sollte nicht weinen, die knie enger am körper behalten
als universelles zeichen für erkenntisprobleme.
ich sollte die nymphen ignorieren, ihre flüge,
die ausgeweideten regenparzellen bei regen. und den tod?
nein, den tod nicht. der ist mit seinen eltern beschäftigt,
sitzt beschämt in der ecke. armer blöder tod,
arme nymphen, es ist nicht euer sommer.

© kookbooks
from: flüchtige monde. Gedichte
Berlin: kookbooks, 2016
Audio production: Haus für Poesie, 2019

[пнеуматском поштом]

serbio

пнеуматском поштом нимфе инсеката враћају се у стварност,
рађају се поново као дрвеће.
какав свет! какав канал!
у сну сапран низ одвод,
испадох као осликан споменик у лајпцигу
међ' штернбург дизела и грозда паукова. транспорт
је врлина. врлина порок. порок,
морално гледано, орнамент среће.
ишао сам погрешном алејом. или сам ја био погрешан?
дрвеће упорно одбија статистику,
бива ипак избројано.
није требало да плачем, да оставим колена прислоњена уз тело
као универзални знак за проблеме спознаје.
требало је да игноришем нимфе, њихове летове,
изгажене блатњаве парцеле на киши. а смрт?
не, смрт не. она опседнута својим родитељима
седи у углу постиђена. бедна блесава смрт,
јадне нимфе, ово није ваше лето.

Са немачког препевала Верица Тричковић / Verica Tričković

[über rohrpost]

alemán | Yevgeniy Breyger

über rohrpost versetzen sich insektennymphen zurück ins reale,
werden als bäume wiedergeboren.
was für eine welt! was für ein kanal!
ich wurde im traum durch den abfluss gespült,
tauchte auf als bemaltes denkmal in leipzig
zwischen sternburg diesel und spinnentrauben. transport
ist eine tugend. tugend ein laster. laster,
moralisch betrachtet ein ornament von glück.
ich lief durch die falsche allee. oder war ich der falsche?
bäume verweigern sich stur der statistik,
werden trotzdem gezählt.
ich sollte nicht weinen, die knie enger am körper behalten
als universelles zeichen für erkenntisprobleme.
ich sollte die nymphen ignorieren, ihre flüge,
die ausgeweideten regenparzellen bei regen. und den tod?
nein, den tod nicht. der ist mit seinen eltern beschäftigt,
sitzt beschämt in der ecke. armer blöder tod,
arme nymphen, es ist nicht euer sommer.

© kookbooks
from: flüchtige monde. Gedichte
Berlin: kookbooks, 2016
Audio production: Haus für Poesie, 2019

[по пневматска пошта]

macedonio

по пневматска пошта нимфите на инсектите се враќаат во стварноста,
се раѓаат повторно како дрвја.
каков свет!каков канал!
в сон пуштен низ одвод,
испaднaв како oбoeн споменик во лајпциг
помеѓу штернбург дизел и грозд пајаци. tранспортот
е вредност. вредноста порок. pорокот,
морално гледано, орнамент на среќата.
одев по погрешна алеја. или самиот јас бев погрешен?
дрвјата пркосно одбиваат статистики,
сепак бидуваат избројани.
не требаше да плачам, колената прилепени за телото да ги оставам
како универзален знак за проблемите на спознанието.
требаше да ги игнорирам нимфите, нивните летови,
изгaзeнитe кaлливи парцели нa дождот. а смртта?
не, смртта не. таа е опседната со своите родители
седи во аголот усрамена. бедна збудaлeнa смрт,
бедни нимфи, не е oвa ваше лето.

Превод од германски: Верица Тричковиќ / Verica Tričković

[was geschieht, wenn steine schmelzen wollen?]

alemán | Yevgeniy Breyger

was geschieht, wenn steine schmelzen wollen?
wo holen sie ihr schmelzmaterial?
wer bringt ihnen die nötigen geräte?
was sind brauchbare chemische prozesse?

            wenn steine schmelzen wollen, plündern sie
            kernkraftwerke, stehlen gigantische pressen,
            fässer uran. dann springen sie einander an.
            zerbersten am laufband, beginnen zu wachsen.

            asphalt zerteilt straßen, trennt liebespaare
            voneinander ab. schulgebäude verweisen
            ihre lehrer auf flackernde sportplätze.
            dicke kinder dösen vor sich hin auf wiesen.

wie gehen die expaare vor ohne nähe?
wie unterscheiden die schulen lehrer von
schülern? wo kann man sein? wie ist man
danach nicht allein? und wie allein? 

© kookbooks
from: flüchtige monde. Gedichte.
Berlin: kookbooks, 2016
Audio production: Haus für Poesie, 2019

[што се случува кога камењата ќе посакаат да се растопат?]

macedonio

што се случува кога камењата ќе посакаат да се растопат?
каде го наоѓаат материјалот за топење?
кој им ја носи потребната опрема?
што се корисни хемиски процеси?

            кога камењата ќе посакаат да се растопат, тие грабаат
            нуклеарни електрани, крадат гигантски преси,
            бочви ураниум. потоа скокаат едни на други.
            се распрснуваат на лентата, почнуваат да растат.

            асфалтот дели улици, разделува љубовни парови,
            еден од друг. училишните згради ги праќаат
            учителите на распламтени спортски терени.
            дебели деца дремат на ливадите.

како постапуваат поранешните парови без близина?
како училиштата разликуваат учители
од ученици? каде да се биде? kако
да не си потоа сам? и kако сам?

Превод од германски: Верица Тричковиќ / Verica Tričković