Ljudmila Mindova 
Translator

on Lyrikline: 3 poems translated

from: croata to: búlgaro

Original

Translation

Island

croata | Marija Dejanović

1.
Otići ću živjeti na Island
kao jato ptica, dva snopa žita
koja hodaju po suncu
do nesvjestice, kože
mekim uzdama upregnute
u vrtoglavicu.

Kažem: pouzdano je.
ne znači: sigurnost,

znači:
tijelo mi je svezano
i plutam kao ameba,
slobodna
kao pojas za spašavanje
bez čovjeka
koji se utapa.

Taj je prazan centar
Island:
moja potreba
da budem topla
bačena u vodu

moja želja
da te vidim
raznesena bombom
iz mog trbuha

moje ruke
drže dalekozor
i gledaju me s obale
u eksploziji
koja me zove

da zaboravim svoje ime.

2.
Island.
Nakana da se postane hladna.
Da imam samo sterilne misli
i izgovaram samo jednostavne rečenice,
da se nasučem na kamen mokre soli
i jedem nezačinjenu zobenu kašu,

nosim debele vunene čarape,
odreknem se blizine ljudi
i jednom mjesečno posjećujem
bijele lisice.

Voljela bih vječnu zimu,
da je dvorište moje sobe
njezino carstvo
i da legnem na njene jastuke,

da mi priča kako je u mladosti
sjedala na prsa mladića
i s njima ostajala
dok im ne ponestane
zraka u plućima.

3.
Šaljem ti pismo s Islanda:
ovdje je sve bijelo,
kao na snimci oblaka
kroz prozor aviona
kad sam ti dolazila.

Tijekom dana, nebo se činilo
kao da je Sjeverni pol.
Zemlja se nije vidjela.
Po noći, tlo prizemljenja
izgledalo je kao zvjezdana mreža.

Prešućujem smeđe detalje.
Lažem da je padao snijeg.
Pismo na kraju ne pošaljem,
ne počnem mrziti svijet,
zavučem se gola u krevet
i ne plačem.

4.
Tvoja je jezgra malena,
rumeno mekano glatko
tkivo pod hrpom noževa.

Jednoga bijelog jutra,

izvući ću jednog po jednog
kao klinove šatora
i zabosti ih u čela ljudi
koji su te razotkrili.

© Marija Dejanović

Исландия

búlgaro

1.
Ще отида да живея в Исландия
като ято птици, като два снопа жито,
които ходят по слънцето
до безсъзнание, като кожи,
впрегнати с меки юзди
в световъртеж.

Казвам: сигурно,
ала това не значи сигурност,

а следното:
тялото ми е като вързоп
и се нося като амеба,
свободна
като спасителен пояс
без давещ се.


Този празен център е
Исландия:
моята нужда
да бъда топла
хвърлена във водата

желанието ми
да те видя
взривена от бомбата
на корема си

ръцете ми
държат бинокъл
и ме гледат от брега
в експлозия,
която ме призовава

да забравя името си.

2.
Исландия.
Намерение да стана хладнокръвна.
Да имам единствено стерилни мисли
и да изричам само прости изречения,
да суча до насита камък морска сол
и да ям натурална овесена каша,

нося дебели вълнени чорапи,
отричам се от близостта на хората
и веднъж месечно посещавам
бели лисици.

Бих желала вечна зима,
дворът на моята стая
да е нейно царство
и да легна на нейната възглавница,

да ми разказва как е в младостта,
да сядам на гърдите на младежи
и да оставам с тях,
докато въздухът в гърдите им
не свърши.

3.
Изпращам ти писмо от Исландия:
тук всичко е бяло,
като на снимките на облаците
от люка на самолета,
когато ти идвах на гости.

През деня небето изглеждаше
все едно е Северният полюс.
Земята не се виждаше.
През нощта, приземена,
изглеждаше ми като мрежа от звезди.

Премълчавам кафявите детайли.
Лъжа, че е валял сняг.
Накрая не изпращам писмото,
не започвам да мразя света,
влизам гола в леглото
без да плача.

4.
Твоето ядро е малка
румена мекичка гладка
тъкан под купчина ножове.

Една бяла сутрин,

ще ги извадя един по един
като клинове на палатка
и ще ги забода в челата на хората,
които са те открили.

Превод от хърватски: Людмила Миндова (Ljudmila Mindova)

Vrijeme dugog oporavka

croata | Marija Dejanović

Došli smo u godine u kojima zrelost
nema veze s godinama:
ptice se sporazumijevaju tako da kretanjem
oponašaju putanje
nebeskih tijela.
Žabe plove morima
koristeći svoje glatke grlene opne
kao jedra.
Sedam dana samoće proteklo je ovako:
prvog dana nisam ni shvatila da sam sama.

Drugog dana, svakodnevica
je bila uobičajena.
Nisam ništa jela
i malo sam spavala,
skuhala sam juhu od tvoje košulje
za slučaj da na vrata pokuca neki gost.
Na kraju sam njome oprala prozore,
bolje je tako nego da bacim
kakvu uvredu u smjeru vrata,
vrata kroz koja nitko ne prolazi jer sam to zabranila,
vrata koja su zaključana,
zašivena u topli zid mojeg želuca,
progutana ježeva kuća.

Trećeg dana, shvatila sam da sam sama.
Ribe su se uplašile i okupile u jato.
Održale su sastanak na kojem su odlučile
da će od sutra živjeti kao srebrni šišmiši.
Letjet će prema svjetlu, zatvoriti oči
i brojati dane senzorima koje nose u grlu.
Odlučila sam ostati sama
i prigrliti svoje novo stanje
kao vrijeme dugog oporavka.

Četvrtog se dana ne sjećam.

Petog se dana dobro sjećam,
ali radije o njemu ne bih govorila.

Šestog sam dana odlučila:
bit ću sama.

I doista, sedmi dan.
Kao da puca led u mojim koljenima,
u mojim zahvalama,
u člancima mene-pauka
koji nalikuje na psa,
u zubima mene-lisice
koja nalikuje na vuka.

© Marija Dejanović

Времето на дългото възстановяване

búlgaro

Достигнахме възрастта, в която зрелостта
няма никаква връзка с годините:
птиците се разбират помежду си с движения,
които напомнят траекториите
на небесните тела.
Жабите плуват в моретата,
използвайки своите гладки гласни струни
като платна.
Седемте дни самота минаха така:
първия ден дори не разбрах, че съм сама.

На другия – всекидневието
си беше както обикновено.
Не ядох нищо,
спах малко,
сварих си супа от ризата ти
в случай, че някой почука на вратата.
Накрая с нея измих прозорците,
И по-добре така, отколкото да хвърля
някоя обида към вратата,
вратата, през която никой не влиза, понеже съм забранила,
вратата, която е заключена,
зашита в топлата стена на стомаха ми –
къщичка на таралеж.

На третия ден разбрах, че съм сама.
Рибите се уплашиха и се скупчиха една до друга.
Направиха си събрание, на което решиха
от следващия ден да живеят като сребърни прилепи.
Ще летят към света, ще затворят очи
и ще броят дните със сензорите в гърлата си.
Реших да остана сама
и да приема новото си състояние
като време за дълго възстановяване.

Четвъртия ден не го помня.

Петия го помня добре,
но не ми се говори за него.

На шестия ден реших:
ще бъда сама.

И наистина, на седмия ден
сякаш се пропука леда в коленете ми,
в благодарностите ми,
в ставите ми на паяк,
който прилича на пес,
в зъбите ми на лисица,
която прилича на вълк.

Превод от хърватски: Людмила Миндова (Ljudmila Mindova)

aerodrom

croata | Ana Brnardić

U visini listaju se štampane stranice neba
Dolje carinik traži otisak prsta
pečat rodnog stabalca
na papiru za turističku vizu

U licu mi sjaji žuti balkanski mjesec
Zaboravila sam ga ugasiti iznad oceana

Obitelj pored mene ima više iskustva
Tužnu pentatoniku skrili su u rukav
Službeniku podastiru ogromne količine
kalifornijskog osmijeha

Iza barikade nasmiješeni starci
s frizurama od šećerne vune
pružaju mi ruke i vode me u raj

© Ana Brnardić
from: Postanak ptica
Zagreb: Hrvatsko društvo pisaca, 2009
Audio production: Croatian PEN Centre

ЛЕТИЩЕ

búlgaro

Горе се разлистват печатните страници на небето 
Долу митничарят търси отпечатък на пръста 
печат на родословното дърво 
на хартията за туристическа виза 

В лицето ми блести жълт балкански месец 
Забравила съм да го угася над океана 

Семейството до мен има повече опит 
Тъжното петолиние е скрито в ръкава 
На служителя раздават огромни количества 
калифорнийски усмивки 

Зад барикадите ухилени старци 
с прически от захарен памук 
подават ми ръка и ме водят към рая

Превод от хърватски: Людмила Миндова (Ljudmila Mindova)
Translation published in: https://sites.google.com/site/otkritaliteratura/avtori/ana-brnardic" ">Otkrita literatura