Infinitiv

Kad se stvari pomaknu,
ostanu samo sjene.
Šutnja iz prinude,
hladan zrak.
Rekao sam ti da sam ruža, dašak noći
što dopire do nosnica.
Rekao sam: stvari, dobro usklađeni
odnosi. Rekao sam: sjene,
višak ljubavi koja nekoć
bijaše tek nepoznata žudnja.
Mali, nedodirljivi plamenovi
dotiču moje srce – bez prestanka,
bez jasnog razloga.
Kao opala latica, kao netko zagledan
u krijesnicu mirisne lipanjske noći,
kao nečujna praznina iza čvrsto
stisnutih usana.
U vlažnom pogledu
to se uljuljkuju naši slabo prikriveni
dokazi,
naše jedva još nade,
jedva prešutne izdaje.
Blaženi dodiri koji su sada tek
puko trajanje.
Među sjenama skrivaju se druge sjene.
Pomak će lako iznuditi drugi pomak.
Ja sam šutnja:
skrivena slova oblažu moje čelo.

© Zvonko Maković
De: Prah
Producción de Audio: 2006, Literaturwerkstatt Berlin

ИНФИНИТИВ

Кога ќе се поместат нештата,
само сенките остануваат.
Присилната тишина,
студениот воздух.
Ти реков дека сум роза, благ здив на ноќта
што допира до ноздрите.
Реков: нешта, добро ускладени
односи. Реков: сенки,
вишок љубов која некогаш
беше само непознат копнеж.
Мали, недопирливи огнови
го допираат моето срце - без прекин,
без јасна причина.
Како паднато ливче од цвет, како некој што е загледан
во светулка среде миризлива јунска ноќ,
како нечујна празнина зад цврсто
стиснати усни.
Во тој влажен поглед
полека заспиваат
нашите бледо притаени докази,
нашите оскудни надежи,
тешко премолчени предавства.
Блажени допири кои се сега само
стварно истекување на времето.
Меѓу сенките се кријат други сенки.
Поместувањето лесно ќе повлече друго поместување.
Јас сум молк:
скриени букви го покриваат моето чело.

Превод од хрватски Никола Маџиров