De vreemdelingenpicknick

Je herkent de boot aan de gekraste vlinder op de boeg,
de salietakken, afgeknakt bij het uitgooien van een boei.


Blauw met wit herinnert me aan de baan van de wolken
in een waterton, wachtend op dorpen en vrouwen


in de zomer. Ik weet nu wat de duiven bedoelen
als ze hun nest in een vlag proberen te leggen.


Niemand had gezegd wanneer de vloot moest komen.
Dromen bloeien laat als ze niet op gasten wachten.


Laat me hier achter, zoals een groet aan het hek van een tuin,
geen acht slaand op wie hem voor het eerst zal horen.


Of neem me mee naar een deur bij de schemering.
Laat me zien wat de zee vertelt wanneer ze zich terugtrekt.


Ik omhels een golf en schreeuw dat ik zal veranderen.
Ik zeg wat angsthazen doen, gekweld door een ster


in de branding. Het lied in de gitaar van
de vreemdeling moet nog komen.


Wees niet gehaast als je het huis verlaat.
Niets verbiedt deze plek om te wachten.


De mythe van de vreemdeling moet nog komen,
terwijl jij kunt zien wie zich verschuilt, bang voor het geluk.


Op het eind van het lied, hoe bevreesd zal ik zijn
dat mijn droom, blauw of wit, niet langer zal komen.


Misschien raakten de vreemdelingen de weg kwijt
op weg naar de picknick voor vreemdelingen.

Naar Darwish

© Tom Van de Voorde
De: Liefde en aarde
Gent: poëziecentrum, 2013
Producción de Audio: Haus für Poesie, 2019

Пикник за странци

Го препознаваш бротчето по пеперутката изгребана на клунот,

купчето жалфија, изгребано кога фрлија една бова во вода.



Сино со нешто налик движење на облаци

во буре дождовница, дури чека села и жени



сред лето. Сега знам што мислат гулабиците

кога ги полагаат јајцата во знамиња.



Никој не спомна кога флотата ќе се укотви.

Сништа доцна процветуваат без да очекуваат посетители.



Оставете ме, како некое ’здраво’ на влезот од градината,

не обрнувајќи внимание кој ќе го чуе прв.



Или одведете ме до портата близу самрак.

Покажете ми што раскажува морето кога ќе си врати при себе.



Прегрнувам еден талаз и врискам дека ќе се променам.

Го кажувам истото што го кажуваат преплашените, измачуван од една ѕвезда која светлее



сред морската пена. Песната уште ја нема

во гитарата на странецот.



Не излегувај од куќи со брзање.

Ништо не му забранува на местово да чека.



Митот на странецот уште не пристигнал,

а дотогаш гледај ги оние скриените кои среќата ги страши.



Колку преплашен ќе бидам кон крајот на песната

по која сонот мој, син ил бел, веќе нема да дојде.



Можеби странците го згрешиле патот

по пат кон пикникот за странци.


По Дарвиш

Translation: Gorjan Kostovski