река размишља у рибама. шта оно дакле
беше, што је сержант хинли први из ње
истргнуо? очи, жуте и укочене, брчићи,
два ватраља око пепељавосивих уста,
што чак и псе натера да зацвиле?

брзаци реке и њихова запенушана, бучна
граматика, коју пратимо у правцу извора.
на хоризонту венац планина од измаглице,
степа обрасла травом и кадикад силуета
домороца који, забављен нашом муком,
сажаљиво погледа према нама, а онда  
поново у шуму шмугне: све то уписујемо
у адамову стару мапу, именујемо врсте и
бележимо шта радимо. упала мишића и
недељама дијета од корења и поверења у бога.
под кошуљом, крпељи начичкани по кожи
као чиоде: тако нам дивљина узима меру.

чудан осећај: да си граница, она тачка,
на којој престаје и почиње све. ноћу,
поред ватре, у облацима комараца, изнад
нас кружи наша крв, док ми зашиљеним
рибљим кошчицама шијемо обућу
за наш циљ и крзнену ћебад за наше сне.
испред нас недирнута дивљина, за нама врвеж
досељеникâ сањарâ, с катастарским мапама,
уцртаним оградама и торовима; иза нас
колоне трговачких кола с арњевима, велики
градови, пуни будућности и несносне буке.