Maxim Amelin (Максим Амелин)

Long now you’ve lounged in earth—futile,
useless—but at last your hour’s struck:
you stirred from sleep, roused
your head’s dead yoke, and aligned a crooked

spine, its vertebrae cracking like lightning—
a vast array of thunder’s fearsome
peals, which lead now to the hail stones
these high heavens shed and shudder,

each transforms and tapers on the fly
into droplets thirsting to germinate, akin
to seeds, heedless of how
they’ll sprout, whether as emerald herb,

hazel woods, or some other verdant
shoot… You’ve lounged in earth so long now—
futile, useless—but here it is, the moment
you faithfully tarried till:

for it is better to oversleep
your own short age, disdaining all
earthly vanity, than to grope dimly down
its crenellated top, stumbling across

with hesitant steps and carefree
laughter, preaching “All’s well! Superb!”
That’s why those who don’t know
your true name call you a river of words.

Tu es longtemps demeurée couchée sous terre, inutile,
inutilisée et, lorsque l’heure a fini par sonner,
émergeant du sommeil, tu as levé ta tête
lourde, redressé ton échine oblique,

dans un craquement de vertèbres, des éclairs
variés et le tonnerre, effroi des mortels,
ont retenti, les cieux fiers ont frémi soudain,
semant une grêle de gros cailloux ronds

qui, en vol, se transformaient en gouttes
acérées, étirées, pareilles à des graines
avides de germer, que ce soit en
herbe couleur émeraude, forêt brune ou

autre végétation drue, peu importe.
Longtemps, tu es demeurée couchée sous terre,
inutilisée, inutile, mais voilà que le temps
que tu as honnêtement attendu est arrivé.

Or mieux vaut dormir, dédaignant l’agitation du monde,
à poings fermés, immobile, toute sa brève existence,
plutôt qu’à petits pas dans les ténèbres errer
sur un terrain accidenté à tâtons,

trébuchant de temps à autre, riant joyeusement,
discourant : « Tout va bien, tout est parfait ! ».
C’est pourquoi l’on te nomme, ignorant
ton nom véritable : rivière – parole. 

Dugo si ležala u zemlji, pusta,
beskorisna, i na kraju izbio
čas – otrgla si se od sna, podigla glavu
tešku, ispravila pletenicu,

zapucketale hrskavice, pršljeni – munje
raznobojne, smrtni grom strašni
grunuo, gorda najednom nebesa zadrhtala,
krupni grad rasuo oblo kamenje,

pretvarajući se u letu u oštre
istegnute kaplje, slične žitu,
težeći izrasti bilo čime što bi
izraslo: smaragdnom travom ili

smeđom šumom, ili još nekim rastinjem
gustim. – Ti si ležala u zemlji dugo,
pusta, beskorisna, no – evo ga,
pravo vrijeme kojeg si dočekala –

jer je bolje prospavati, sujetno se gaditi,
ne budeći se, nepokretno provesti vijek kratki,
nego koracima sitnim u tami zalutati
po rebrastoj površini pipajuжi,

rijetko se spotičući, smijati se,
propovijedajući: “Svako dobro, sretno!” –
zato te i zovu tako, imena
dužeg ne znaju, rijekom-riječju.

Sokáig feküdtél, dologtalan, a földben,
haszontalan, de végre ütött az
óra, — felébredtél álmodból, felemelted
nehéz fejedet, nyújtózkodtál,

recsegtek ropogva csigolyáid — villámok
szétfutók, iszonyatos dörgés ijesztette az
élőt, megrendültek a büszke egek, nagy
szemű jégeső szórt röptükben éles,

megnyúlt csöppekké változó kopasz
kavicsot, melyek rokonai a magoknak,
a minden áron sarjadni vágyóknak,
akár smaragdzöld fűvé vagy

barna erdővé, valamilyen hajtássá. —
Sokáig feküdtél a földben dologtalan,
haszontalan, de íme itt van az, kit
becsülettel kivártál, az idő —

mert jobb átaludni, megvetve a hiábavalót,
mélyen, mozdulatlanul rövid öröklétedet, mint
a sötétben botorkálni apró lépésekkel
tapogatózva a bordás felszínen,

botladozva, vidáman nevetve
hirdetve: «Minden jó, minden nagyszcrű!» —
ezért hívnak téged, igazi
nevedet nem ismerve, folyónak — szónak, szavaknak.

게으르고 쓸모 없는 그대여,
그대는 너무 오래 땅 속에 누워 있었소.
결국 종이 울렸고, 그대는 잠에서 깨어났지.
힘겹게 머리를 들고, 구부정한 허리를 곧게 폈지.
 
척추는 벼락과 천둥처럼 우두두 소리를 냈고,
무시무시한 우뢰가 죽은 자에게 요란하게 소리쳤어.
거만한 하늘이 갑자기 온몸을 흔들며
둥근 돌을, 거대한 우박을 흩뿌렸지.
 
이 돌들은 낙하하며
쭉 늘려놓은 날카로운 물방울들로 바뀌었지.
싹트기를 갈망하는 곡식 같은.
옥빛 풀 혹은 갈색 나무 같은,
 
무수한 새싹 같은.
그대는 너무 오래 땅 속에 누워 있었소.
게으르고 쓸모 없는 그대여,
그대가 기다려 온 것은 바로 이 시간.
 
하지만 무상함에 질리는 짧은 한 세기를
깨지 않고 움직이지 않고 푹 자는 것이 나았소.
울퉁불퉁한 표면을 작은 보폭으로 느끼며
어둠 속에서 길을 잃는 것보다는 그게 나았소.
 
가끔은 걸려 넘어지면서도 명랑하게 웃으며
"모두 좋아, 훌륭해!"라고 되뇌이는 것보다는 그게 나았소.
모두들 그대의 진짜 이름을 모르는지
그대를 '언어'라고 부르더군, 마치 '강'이라 부르는 것처럼.

* 러시아어로 '언어'는 '레치', '강'은 '레치까'이다. 시인은 유사 발음의 두 단어를 가지고 언어유희를 벌인다.(역자 주)  

Ilgi, ilgi tu gulēji zemē, dīka,
nenoderīga, līdz beidzot klāt tava
stunda, — un tu atmodies, galvu tik smago
paceļot, greizo muguru iztaisno,

iekrakstējās skriemeļi — dažādo zibeņu
alūzijas, dārd mirstīgam pērkona
baisums, rau, pēkšņi lepnās debesis notrīs,
kaisot kailu, milzu akmeņu krusu,

lidojot tie pārvēršas smailos, garenos
pilienos, radniecīgos graudiem,
alkstošiem augt, visviens, par ko tiem
pārtapt: smaragda zālē vai varbūt

sārtbrūnā mežā, vai vēl nez kādā augu
biežņā. — Tu tik ilgi gulēji zemē,
nederīga un dīka, — bet, rau, tavs laiks,
stunda, kuru godīgi sagaidīji, —

labāk jau būtu, tukšu rosību nievājot,
gulēt bez atmodas dzīvi tik īso,
nekā maldoties sīkiem soļiem šķelt tumsu,
aklam rievoto virszemi iztaustīt,

paretam paklūpot, jautrībā iesmieties,
sludinot: “Viss jau būs lieliski, labi!” —
tāpēc tevi par upi, par valodu sauc,
tavu patieso vārdu vēl nezinot.

Ти долго одлежа вземи, безработна,
бесполезна, и најпосле ти заѕвони
часот – се разбуди, ја крена главата
тешка, го исправи здрвениот рбет,

зачкрипеа, спукаа пршлените – молњи
секакви, за смртникот страшен гром
грмна, наеднаш стрепери небото,
крупен град, истурајќи овални камења,

кои во летот се претвораа во остри
издолжени капки, што личат на зрна,
кои сакаат да про’ртат сеедно
во што: дали во смарагдна трева или

во кафена шума, или во уште некој
троскот. – Ти долго одлежа вземи,
безработна, бесполезна, – но ете,
ти чесно си го дочека времето, –

зашто подобро е да си го отспиеш,
со цврст сон, мирно, сиот свој краток век,
отколку в мрак да талкаш со ситни чекори
по ребрестата површина потамина,

спрепнувајќи се, смеејќи се весело,
проповедајќи: „Сё е убаво, прекрасно!“ –
зашто, всушност, те викаат и без
да ти го знаат вистинското име, река – реч.

Długo, bezużyteczna, jak trup w ziemi
spoczywałaś, lecz wreszcie ów dzień nastał,
że ocknęłaś się, ciężką od snu wznosząc
głowę, rozprostowując się – aż kręgi

pacierzowe zachrzęszczą – na kształt burzy
wielokształtnych błyskawic, i grom ryknął,
trwożąc rodzaj śmiertelny, i strop niebios
zadrżat, obłych kamieni ten świat rażąc

gradem, obracającym się w grad ostrych
w locie kropel, podłużnych na kształt ziaren,
co rozrosnąć pragnęłyby się czy to
w trawy gąszcz turkusowej, czy w gąszcz płowych

lasów, czy w latorośle i źdźbża innych
jestestw. – Bezużyteczna, jak trup długo
spoczywałaś więc w ziemi, lecz dziś nastał
dzień, którego czekałaś jak mąż prawy –

lepiej bowiem kamiennym spać snem, swoich
czasów hańbą wzgardziwszy, niż w mrok błędną
ścieżką biec po omacku, bez tchu kluczyć
po kanciastej powierzchni, by ze śmiechem,

potykając się, wołać: “To nic, wszystko
pięknie, wszystko w porządku!” – bo też z braku
prawdziwego imienia ma świat tobie
odpowiednie dać słowo: rzeczy – rzece.

Multă vreme ai stat in pămant, fără să faci nimic,
Inutilă, şi in cele din urmă a venit
Vremea, te-ai trezit din somn, ai ridicat capul
Greu, ţi-ai indreptat spinarea inertă,

Au inceput să trosnească, plesnind, vertebrele — tot felul
De fulgere, un tunet infricoşător pentru orice muritor
A bubuit, deodată cerurile mandre au tresărit,
Grindina mare acoperind pietrele rotunde

Ce se transformă vara in picături
Ascuţite, intinse, de felul granelor
Insetate să germineze, oricum ar fi,
Numai să germineze: ca o iarbă smaraldină sau

Ca o pădure cafenie, sau mai ştiu eu ce lăstăriş
Bogat. Ai stat multă vreme in pămant,
Fără să faci nimic, inutilă, dar, uite,
Ai aşteptat cu onestitate pană la capăt timpul,

Căci mai bine e să dormi, ignorand deşertăciunea,
Să dormi tun, nemişcat tot veacul tău scurt,
Decat să rătăceşti prin intuneric cu paşi mici,
Pe suprafaţa vălurită la pipăit,

Impiedicandu-te din cand in cand, razand vesel,
Prevdicand: „Totul e bine, minunat!”,
Tocmai de aceea iţi şi spun aşa, fără să-ţi ştie numele
Adevărat, raule — vorbire.

你躺在大地上已经很久，浑浑噩噩，
碌碌无为，钟声终于响起
你从睡梦中清醒，抬起
昏沉的头，伸直弯曲的背脊。

椎骨脆裂，劈啪作响——如闪电
千奇百怪，发出骇人致命的
轰响，骄傲的天空突然间颤抖，
抖落下圆石一般硕大的冰雹，

冰雹在飞翔中变成尖锐的
细长的水滴，就像种子，
渴望发芽，无论如何一定
要长大：无论像翡翠般的青草或者

榛树林，或者任何一种稠密的
灌木林。——你躺在地上已经很久，
浑浑噩噩，碌碌无为，但那就是——
你忠实等待的东西，时间，——

因为厌恶这忙乱，最好睡过去，
一动不动，沉沉地睡过这短短的世纪，
总好过在黑暗中用细碎的脚步
踏过这凸凹不平的大地。

有时绊上一跤，你也会欢快地笑笑，
并且说道：“一切都好，好极了！”——
因为不知道你的真名，所以
人们把你叫做河流——言语之河。