Herbert Gotschald 
Translator

on Lyrikline: 1 poems translated

from: macedonian to: german

Original

Translation

МОPЕ

macedonian | Mateja Matevski

Распеан и вџашен пред твојата убавина
стојам на овој позлатен брег од росата
утринва што ме проби. Толку е блиску твојот поглед
и здивот на телото а сепак чувствувам
дека ми се рацете празни.

Море! Море!
Мируваш неподвижно под сончевиот ѓердан.
Корија од огледала. Спокојност насмеана.
Затоа никој не знае што криеш притаена
во недопирната бездна на своите длабини темни.

И што можам јас жено пред твоето спокојно море
ветер сум кусовечен оддалеку што иде.
Го гасам постојано тоа површинско горење
со своите раце од дожд со телото од бура.

Во таа голема игра на непостојаноста убава
земја си на која стојам со своите стапки од небе.
Секоја стапалка од играта ја галам со своите раце
во таа изгубена залажаност дека те имам тебе.

А ти море секогаш само на врвот се мрешкаш
никогаш не откривајќи ја тајната на својата длабина темна
затоа набргу прекратува нашата темна игра
или од мојата умора или што ти е здодевна.

Тогаш одлетувам со своите скршени крилја
залажан од убавината уморен од таа игра
во пејзажите на вечноста од каде не се враќа.

А ти остануваш. Жено. Ти море постојано
вечно подадено само на бакнежот на сонцето.
А ние сме само ветришта од својата игра исцедени
птици сме што гинат од својата песна.

© Mateja Matevski
from: Рамноденица
Скопје: Култура, 1963
Audio production: 2007, Nikola Madzirov & MIM

Das Meer

german

Jauchzend und bestürzt von deiner Schönheit
steh ich an diesem Ufer, vergoldet vom Tau,
der mich frieren ließ heut morgen. So nahe ist dein Blick
und nah der Atem deines Leibes, ich aber spüre dennoch,
dass meine Hände leer sind.

Meer- mein Meer.
Wie reglos ruhst du im Halsband der Sonne.
Ein Spiegel die offene See. Lächelnde Stille.
Daher, dass niemand es kannte, was du versteckt hältst,
im Abgrund, den niemand erreicht,
an der dunkelsten Stelle tief innen.

Was kann ich da tun, Frau, vor deinem stillen Meeresspiegel,
bin ein kurzlebiger Wind nur, dessen Wohnort weit von hier.
Mit meinen Regenhänden, meinem Leib, der Sturm heißt,
lösche ich das Feuer deiner glatten Oberfläche unaufhörlich.

In diesem schönen Spiel, das herrlich ist in seiner Unbeständigkeit,
bist du die Erde, und ich steh auf dir mit meinen Füßen aus Himmel.
Mit meinen Händen streichle ich die Schrittspur dieses Spiels,
verloren an die Illusion, dass ich dich nun besitze.

Doch du, oh Meer, du ziehst kraus nur deine Stirn,
nie gibst du das Geheimnis deiner Tiefe preis.
Warum geht dieses dunkle Spiel so schnell zu Ende:
Liegt es an meiner Müdigkeit- liegt es an deiner Langweile?

Dann flieg ich fort mit Flügeln, die gebrochen,
von Schönheit tief enttäuscht, müde der Spielerei;
und aus dem Land der Ewigkeit komm ich nie mehr zurück.

Aus dem Mazedonischen von Herbert Gotschald