MAZÁS DO XARDÍN DE TOLSTOI

Eu,
que bordeei en automóbil as beiras do Neretva,
que rebañei en bicicleta as rúas húmidas de Copenhague.
Eu que medín cos meus brazos os buratos de Saraxevo,
que atravesei ao volante a fronteira de Eslovenia
e sobrevoei en avioneta a ría de Betanzos.
Eu que collín un ferry que arribase ás costas de Irlanda,
e á illa de Ometepe no Lago Cocibolca;
eu que non esquecerei aquela tenda en Budapest,
nin os campos de algodón na provincia de Tesalia,
nin unha noite nun hotel aos 17 anos en Niza.
A miña memoria vai mollar os pés á praia de Jurmala en Letonia
e na sexta avenida síntense coma na casa.
Eu,
que houben morrer unha vez viaxando nun taxi en Lima,
que atravesei o amarelo dos campos brillantes de Pakruojis
e crucei aquela mesma rúa que Margarett Mitchell en Atlanta.
Os meus pasos pisaron as areas rosadas de Elafonisi,
cruzaron unha esquina en Brooklyn, a ponte Carlos, Lavalle.
Eu que atravesei deserto para ir ata Essaouira,
que me deslicei en tirolina dende os cumios do Mombacho,
que non esquecerei a noite que durmín na rúa en Amsterdam,
nin o Mosteiro de Ostrog, nin as pedras de Meteora.
Eu que pronunciei un nome no medio dunha praza en Gante
que unha vez suquei o Bósforo vestida de promesas,
que nunca volvín ser a mesma despóis daquela tarde en Auschwitz.
Eu,
que conducín cara o leste até preto de Podgorica,
que percorrín en motoneve o glaciar de Vatnajökull,
eu que nunca me sentín tan soa coma na rue de Sant Denis,
que xamáis probarei uvas coma as uvas de Corinto.
Eu, que un día recollín
   mazás do xardín de Tolstoi,
quero voltar a casa:
o recanto
que prefiro
da Coruña

xusto en ti.

© Yolanda Castaño
From: Varios autores - A Coruña á luz das letras
Iñás-Oleiros: Ed. Editorial Trifolium, 2008
Audio production: Literaturwerkstatt Berlin, 2015

ЈАБОЛКА ОД ГРАДИНАТА НА ТОЛСТОЈ

Јас,
која со кола низводно ја пројдов Неретва,
папсана од умор на точак ги крстосував по спарните улички на Копенхаген
јас, која со свои раце ги премери дупките во Сараево,
ја извозе границата на Словенија
па со авион двокрилец го надлета Ријас Бетанзос
јас, која исплови со траект па се укотви на ирскиот брег
и на островот Ометепе сред езерото Никарагва
јас, која вечно ќе ја памети онаа продавница во Будимпешта
и полињата памук ширум Тесалија
и една ноќ дур имав 17, во еден хотел во Ница.
сеќавањево мое бележи мокри стапала, и плажа во Јурмала, Летонија
чувствува дека е дома на 6тата авенија.

Јас,
која за малку ќе загинеше дур фаќаше такси во Лима
ги пројде сјајните жолти полиња на Покруаис
па ја мина истата улица ко Маргарет Мичел во Атланта.
Чекориве мои по розевкастиот песок на Елафониси,
скршнаа зад еден агол во Бруклин, Карловиот мост, улицата Лавал.
Јас, која крстосуваше низ пустината да стигнам до Есавиара
се слизнав по жица од височините на Момбачо,
која нема да ја заборави ноќта проспиена на амстердамските улици,
нит пак манастирот Острог, ниту карпите на Метеори
јас која гласно извикав едно име на плоштадот во Ганте
еднаш го преминав Босфорот од глава до пети во ветувања
која никогаш не беше онаа истата, по утрото во Аушвиц.

Јас,
која возев источно близу Подгорица
го премина глечерот Ватнајекул во моторна санка
никогаш не се осети поосамена како тогаш во улицата Сен Дени
и нема пак да вкуси грозје како она од Коринт
јас, која еднаш скина
јаболка од градината на Толстој,
сакам да се вратам дома:
засолништето
што највеќе го сакам
Ла Коруња

токму она во тебе.

Превод: Лоренс Шимел