Moji stihovi još pomalo zevaju.

Nikad se na to neću navići. Predugo su

boravili ovde.

Dosta. Razaslaću ih iz kuće, neću čekati

da im se prsti na nogama ohlade.

Neometan njihovim prigušenim protestom,

hteo bih da čujem brujanje sunca

ili svog srca, te izdajničke spužve što okoštava.

Moji stihovi ne jebu klasično,

prostački brbljaju ili blistaju previše otmeno.

Zimi im pucaju usne,

s proleća se izvale pri prvoj toploti,

potkupljuju moje leto,

a s jeseni mirišu na žene.

Dosta. Još dvanaest redova na ovom listu

držaću im ruku nad glavom

a onda će dobiti nogu u dupe.

Idite i drugde zakerajte, rimujte se za novčić,

drugde drhturite za dvanaest čitalaca

i jednog recenzenta što hrče.

Idite sad, lakih nogu,

niste teško stupali ovom starom zemljom

gde se grobovi smeju kad vide svoje goste,

leš preko leša naslagan.

Idite sad i oteturajte se do nje

koju ne znam.