НЕ ЗНАМ

Далечни се сите куќи што ги сонувам,
далечни се гласовите на мајка ми што на
вечера ме повикува, а јас трчам кон полињата со жито.

Далечни сме ние како топка што го промашува голот
и оди кон небото, живи сме
како термометар кој е точен само тогаш кога
ќе погледнеме кон него.

Далечната стварност секој ден ме испрашува
како непознат патник што ме буди на половина пат
со прашање „Тој ли е автобусот“,
а јас му велам „Да“, но мислам „Не знам“,
не знам каде се градовите на твоите дедовци
што сакаат да ги напуштат сите откриени болести
и молитвите.

Сонувам за куќа на ридот од нашите копнежи,
да гледам како брановите на морето го исцртуваат
кардиограмот на нашите падови и љубови,
како луѓето веруваат за да не потонат
и чекорат за да не бидат заборавени.

Далечни се сите колиби во кои се криевме од дождот
и од болката на срните што умираа пред очите на ловците
кои беа повеќе осамени, отколку гладни.

Далечниот миг секој ден ми поставува прашање
„Тој ли е прозорецот? Тој ли е животот?“, а јас му велам
„Да“, а всушност „Не знам“, не знам кога
птиците ќе прозборат, а да не кажат „Небо“.

© Nikola Madzirov
Audio production: LiteraturWERKstatt Berlin 2009

Jag vet inte

Långt borta i alla hus som jag drömmer om,
långt borta är min mors röst som
kallar mig till kvällsmat,
men jag springer mot vetefälten.

Vi är långt borta,
liksom bollen som missar målet
och far mot himlen,
vi lever likt en termometer som är exakt
bara när vi kastar ett öga på den.

Den fjärran verkligheten frågar ut mig varje dag,
som en främmande resenär
som väcker mig på halva vägen
med frågan ”är det den här bussen?”,
och jag säger ”ja” men menar ”jag vet inte”,
jag vet inte var dina förfäders städer finns
som de vill lämna med alla upptäckta sjukdomar
och böner.

Jag drömmer om huset på av vår längtans kulle,
att se hur havets vågor ritar
diagram över vår kärlek
hur människorna tror för att inte drunkna
och stegar fram för att inte bli bortglömda.

Borta är alla skjul
där vi gömde oss för regnet
och för de döende rådjurens smärta
inför ögonen på jägarna, mer ensamma än hungriga.

Blinkningen från fjärran ställer dag efter dag samma fråga
”är det det här som är fönstret?” ”är det det här som är livet”,
och jag säger ”ja”, men egentligen ”vet inte”,
jag vet inte
när fåglarna kommer att börja tala
utan att säga ”himmel”.

Översättning av Miodrag Stankovski
Publicerade i Rester från ett annat sekel (Rámus, 2013)
© Rámus & Miodrag Stankovski