Piegaresische Fenster I-VI

I


Biegsam. Den Wegrand patrouilliert die Wilde Karde,
aber sie reicht nicht aus zum Aufkratzen des Stoffes,

damals nicht, heute nicht. Also weiter  
Anfragen an die Vegetation: Immergrün, Macchia

zwischen Blüten und Wunden, aus der die Erinnerung
zu ergänzen beginnt und evakuiert

die Gegenwart im Unterholz für eine Geschichte
des Widerstands zum Beispiel, die mitläuft

durchs Vokabular, gegenüber den Hügel hinauf
zum römischen Weiler, wo wir den Tempel Dianas

sehen im Zitat und mit jedem Wort
ein Labyrinth, in dem die Zeit sich verliert,

bevor sie uns vor die Füße legt Wegwarte,
Patronen.


II


Patronen. Die Dämmerung ist wieder Schußfeld
gewesen. Doch jetzt ist das Gelände frei:

Die Hunde schlafen hinter den Steineichen,
an deren Blutstamm wir Hirschkäfer sammeln,

am Totholz Legenden vom Feuerflug. Die Hitze
schnürt ihr Korsett, staut Ginsterlicht auf,

Reisighaut, Hügel und Tal: eine Vertikalität
verlassen vom Wind. Gut organisiert

nehmen Ameisen Maß an unseren Füßen,
und wie eine Ausweichbewegung zieht deine Stimme

einen anderen Horizont. Fluchtpunkt ist die Artistik
der Vögel, die uns weiterführt zum Anblick einer

Schwalbe knapp über dem Pool: Ein Wellenmikado reflektiert
auf ihrer weißen Brust. So fliegt das Wasser davon, sagst du

mit einer Leichtigkeit, die ringsum abtauchen läßt Hügel,
Legenden.


III


Legenden. Ich denke an Wässergräben englischer
Gärten. Unbegehbar ihre eingebundene Weite,

und nur ein kleiner Schritt zu den Zwischenräumen
der Worte. Wieder sind es Motive der Entfernung,

die so nah ihre Muster aufschlagen: Der Segelfalter
legt seinen Halbmond in die Wölbung deiner Brauen,

berichtet vom Bogenschlag filigraner Lünetten. Später,
am Haus, bleibst du im Türrahmen gelehnt. Eine Figur

zwischen Kommen und Gehen, die hinunterschaut
zum versteinerten Fluß: Durchtrocknendes Licht, das ausblüht

Salz und jede Bewegung einzufärben droht ins Verharren.
Dann richten sich Fürstenhöfe ein auf den Hügeln,

arkadische Szenen, Märchenbilder, im Silber des Ölbaums
Tonwerte.
 

IV


Tonwerte. Längst haben sich Vannuccis Farben gelöst
von ihren Motiven, irren herum oder erforschen

den Zweifel. Wir kauen Rosmarinbrot.Du erzählst
von der Blütezeit piegaresischer Glasmacher,

als deine Worte abgleiten ins Schmirgeln
meiner Kiefer und einsetzt der Gesang der Stieglitze

vom Morgen, der scherbelnd im Halbschlaf
durch die Säulenzypressen fällt, als die Glocke

der Pfarrkirche mager zu nagen beginnt am Signalton
rangierender Baustofftransporter im Tal

und zehnmal die Zeit in der Zeit wiederholt. Wachwerden
hinter piegaresischem Glas, denke ich, als du

noch sagst: für die Domfenster verwendet, in
Orvieto.
 

V


Orvieto. Nachmittags im Kellersystem. Tuffgestein,
Porzellanerde, im Kühlfach der Gänge gestapelte

Fristen. Es verläuft noch etruskisches Wasser
unter den Einfluglöchern bei der Ankunft

im zehntausendfach gurrenden Vorratslager
für das Zentrum darüber, das sich ausspricht

im Blutwunder gegen Ketzer. Auf vulkanischem Fels
gehen wir an Deck. Das Schiff  aus Kalkstein, Basalt,

als wäre die arabische Schönheit gekommen,
und wir bewundern Signorellis Liebe zum Detail

abgründiger Menschennatur, während
draußen auf den Bildschirmen sich fortsetzt

die Anatomie der Übergriffe: In Genua,
sehen wir, werden Gefangene gemacht

zwischen Denken und Sprechen,
Tote.


VI


Tote. Wie liegengeblieben erscheint uns die Landschaft
auf dem Rückweg. Aufgerissen neben der Fahrbahn die Erde.

Kabeltrommeln, Verbindungsgräben. Für einen Augenblick
weißt du nicht, ist es Stau oder Prozession, was die Motoren

zueinander schiebt. Wir biegen ab in die späte Sonne.
In der Anlage Zypressen, nacktsamiges Immergrün,

flammende Kronen. Dein Schatten geht dir jetzt voran.
Schweigend sein Metronom, und längs der Körperlinien

lachsfarben unsere Aufschüttung der Lust. Wir krümmen
die Nacht, den Raum, das Fenster geöffnet. Später

blenden Scheinwerfer auf vom Hügel gegenüber, häuten
die Serpentine, und wir sehen uns wieder in einer Renaissance

des Lichts, verteilt zwischen Blüten und Wunden, so
biegsam.

© Jürgen Nendza
From: Haut und Serpentine
Weilerswist: Landpresse , 2004
Audio production: M.Mechner / literaturWERKstatt berlin 2005

Пиегарски прозорец

Пиегарски прозорец

 

 

I

 

Свитливо. По работ на патот патролира дива чешлика,

но не е доволна за да ја нагребе материјата,

 

ни порано, ниту денес. Значи и понатаму

прашања до вегетацијата: зимзелена, макија

 

меѓу цутови и рани, а од неа сеќавањето

започнува да се надополнува и ја евакуира

 

сегашноста во честарот заради една приказна

на отпорот, на пример, која нè придружува

 

низ вокабуларот, наспроти ридјето угоре

кон римската месност, каде храмот на Дијана

 

го гледаме во цитат и со секој збор

по еден лавиринт во кој времето се губи,

 

пред до нозете да ни постави цикорија,

куршуми.
II

 

Куршуми. Самракот повторно бил бојно

поле. Сепак сега областа е слободна:

 

кучињата спијат зад зелените дабови

од чии плачни стебла собираме еленчиња,

 

врз гнилите дрвја легенди за огнениот лет. Жегата

го врзува својот корсет, складира светлина од смилот,

 

кора од прачки, брдо и долина: вертикалност

напуштена од ветрот. Добро организирано

 

мравките ни земаат мера од стапалата,

и како избегнувачко движење твојот глас

 

повлекува друг хоризонт. Прибежиште е артистиката

на птиците која нè води потаму до призорот на

 

ластовицата ниско над базенот: микадо од бранови одразено

врз нејзините бели гради. Така водата ни одлетува, велиш

 

со леснотија која сè наоколу потопува, брда,

легенди.

III

 

Легенди. Мислам на водните канали во англиските

градини. Непроодна е нивната врзана шир,

 

а само мал чекор до меѓупросторите на зборовите.

Повторно се мотивите на растојанието оние,

 

кои сосема близу ги отвораат своите шари: Пругавата пеперутка

ја положува својата полумесечина во сводовите на твоите веѓи,

 

известува за лаковите на лунетите. Подоцна кај куќата,

остануваш потпрена на рамката од вратата. Појава

 

меѓу доаѓање и одење, која гледа надолу кон

скаменетата река: светлина која пресушува, процутува

 

сол и се заканува секое движење да го обои во траење.

Потоа на брдата се издигнуваат кнежевски дворци,

 

аркадиски сцени, слики од бајки, во среброто од маслината

тонални вредности.

IV

 

Тонални вредности. Уште одамна боите на Ванучи се одвоиле

од своите мотиви, лутаат наоколу или го истражуваат

 

сомнежот. Џвакаме леб со розмарин. Раскажуваш

за времето на процутот на пиегарските стаклари,

 

кога твоите зборови се зализгаа во шкрипењето

на мојата вилица и кога зазвучи појот на биљбиљите

 

на утрото, кое распарчувајќи се во полусон

паѓа низ кипарисите, кога камбаната на парохиската

 

црква почнува да го подјадува сигналниот тон на

ранжирање градежни транспортери во долината

 

и десетпати го повторува времето во времето. Да се остане

буден зад пиегарското стакло, си мислам, кога ти

 

уште велиш: употребено за прозорците на катедралата, во

Орвието.

 

 

V

 

Орвието. Попладне во подрумскиот систем. Туфа камења,

порцеланска земја, во ладилникот наталожени рокови

 

за следни постапки. Сè уште минува етрурска вода

под влезните отвори кога се пристигнува

 

во десетиците илјади магацински гукања

за центарот над него, кој себеси се произнесува

 

преку крвави реликвии против кривоверци. Врз вулканската

карпа одиме на палуба. Бродот од варовник, базалт,

 

небаре ни дошла арапската убавица, а ние ѝ се

восхитуваме на љубовта на Сињорели кон детаљот

 

на поганата човечка природа, додека

надвор на екраните продолжува

 

анатомијата на напади: во Џенова

гледаме, затвореници се создаваат

 

меѓу мислење и говорење,

мртовци.

VI

 

Мртовци. Небаре напуштен ни се чини пејзажот

додека се враќаме. Почва распарана покрај коловозот.

 

Барабанење од кабли, ровови за поврзување. Цел еден миг

не знаеш дали е колона или поворка, она што едни до други ги

 

доближува моторите. Скршнуваме кон доцното сонце.

Во областа кипариси, голосемена зеленика,

 

пламени крошни. Сенката сега оди пред тебе.

Нејзиниот метроном е молчалив, а долж телесните линии

 

нашето румено испуштање сладостраст. Ја свиваме

ноќта, просторот, прозорецот отворен. Подоцна

 

нè заслепуваат фарови отспротива од ридот, ја дерат

серпентината, а ние повторно се гледаме во ренесанса

 

на светлината, распространета меѓу латици и рани, толку

свитлива.

 

Translated by Elizabeta Lindner