Poslije

U pjesmama to uvijek izgleda drugačije.
Kada čitam rečenice koje drugi pišu,
sve mi se čini jasnim i laganim.
Kao list papira koji još odolijeva vatri,
koji jedva da osjeća znakove pepela
na sebi. U mojem dvorištu
pepeo je tako sveobuhvatan.
Poput varke, poput slike koja ushićuje.


Mnogi pišu o izgubljenoj ljepoti,
o nesreći koja dolazi iznenada i uvlači se
u neko tiho, napušteno srce.
Želio bih, međutim, nešto reći
o svojem dvorištu i velikoj rijeci
koja bi se trebala vidjeti s prozora.
O jasenu i dvjema lipama kojih
od neki dan više nema.


Mehanizam bajke postao mi je odjednom
sasvim nedokučiv.
Onaj pepeo koji se osipa s prozora,
ona crna čađ koja je još jučer
bila stol, krevet ili knjige,
nečiji život o kojemu se nije mnogo razmišljalo,
to mi stoji u grlu i zamagljuje vidik.
Kada zamahnem rukom,
hoću li još išta moći osjetiti?

© Zvonko Maković
From: Prah
Audio production: 2006, Literaturwerkstatt Berlin

ПОДОЦНА

Во песните тоа секогаш изгледа поинаку.
Кога ги читам речениците други што ги пишуваат,
сè ми се чини чисто и лесно.
Како лист хартија што сè уште му пркоси на огнот,
што одвај ги чувствува трагите на пепелта
врз себе. Во мојот двор
пепелта е сеопфатна.
Како измама, како слика што восхитува.

Многумина пишуваат за изгубената убавина,
за несреќата што одненадеж доаѓа и се вовлекува
во некое тивко, напуштено срце.
Би сакал, сепак, нешто да речам
за својот двор и големата река
што би требало да се наѕира од прозорецот.
За јасенот и двете липи кои
од пред некој ден, веќе ги нема.

Механизмот на бајките наеднаш ми се причини
сосем недостижен.
Онаа пепел што лесно паѓа низ прозорецот,
оној црн чад што до вчера беше
маса, кревет или книга,
нечиј живот за кого се нема многу размислувано,
тоа ми стои во грлото и ми го замаглува погледот.
Кога ќе замавнам со раката,
ќе можам ли уште нешто да почувствувам?

Превод од хрватски: Никола Маџиров