Bojan Vasić (Бојан Васић)
ВЕЧЕ
ВЕЧЕ
Иако дуго возиш кроз мокро вече,
високо и густо као конопља, пребрзо
за сумрак и пут не много шири
од твојих точкова, никако да
изађеш из себе, по лицу су ти поваљани
брига, уморни кантарион и јара
пшеница, у дисању покренута мала
клизишта, усна искривљена у срп
забоден у чамов довратак.
И свуда стижеш прерано, смирене
крошње гутају те као да су
вучја утроба, осећаш како се
из напуклих, слатких брескви шири мирис
болничког ходника. Никако да
одахнеш, отвориш очи и угледаш
ствари, вагу за мерење краставаца,
сврху, очишћен амбар, никако
да извучеш оштрицу усне
из немости трошних дасака.