Raša Livada (Раша Ливада)

Ti, čije usne vise-s-mojih-ušiju,
(minđuša-šišmiš-šunka-pauk)
Ti trči,
Na ivicu ovog Grada,
Čiju slavu su gradili-njegovi-mučenici,
Daleko od Crkve, Opštine, Biblioteke:
Preko nasipa, (Koji nije dovršen,
A započet jedino u slavu Rada-radi-Rada.)
I videćeš potok koji ne izvire,
Niti se uliva, a žubor mu
Postao: Krasta-na-bubnoj-opni.

***
Tu odavno plutaju mrcine,
Tela,
Onih koje sam nekad voleo:
                                        U ulju,
Među-crvenim-svinjskim-lobanjama,
Obrubljena penom-sirovog-sapuna,
(Trske probile leđa, dorasle vetru.)
Skorenjenih-šupljih čeljusti,
Ukočeno-zabezeknutih,
Iz kojih je jednim poljupcem
Isisana sva prošlost-i-budućnost.

***
Ostali su samo neorganski-pogledi
Uprsti u prnje-oblaka,
I zeleni-pergamenti-stomaka,
Sa kojih svoju sudbinu čitaju:
One,
Kojima je smrtnost jedina mana,
One,
Za čiju sumnju je prejak ovaj svet,
One,

Čiji su prsti bili pojam dodira,
Čije su oči bile simbol vida,
Čiji vratovi su znali više od glave:
A sad plutaju ko izgubljene korpe
S fetusima mesija,
Kao reči,
Od kojih su ostala samo slova,
Kao lozinke – bez odgovora.

***
Trči,
Da vidiš senku-koju-ti-baca-telo,
Dok gledaš blistavo-oko-Ljubavnika.