mazedonisch

العاصمة - The Capital

ـ ما هي عاصمة الكونغو الديمقراطية؟

ـ أنتويرب.

 

 

في هذه المدينةِ التي تتغذّى على الألماس.

تنمو الأسلاكُ الشائكةُ في قصائدِ الشعراء.

تموتُ المواعيدُ في الرزنامة.

تتوقّفُ يديْ عن لمسِ شفتَيكِ.

يتوقّفُ رجالُ الشرطةِ عن الضحكِ.

تتوقّفُ سيّارةُ التكسي التي قُتل سائِقُها برصاصةِ قنّاصٍ في دمشقَ أمامَ المحطّةِ المركزيةِ في أنتويرب.

يتوقّفُ الإرهابُ في البلاي ستيشن.

وأنا أتأبّطُ نفسي، وأتوقّفُ عن التوقّفِ.

أفكّرُ في المسافةِ بين شفتَيَّ وجلدكِ.

كأنَّني لم أُولَدْ في مخيّم اليرموك للاجئين الفلسطينيين في دمشق عام ١٩٧٩.

كأنّكِ لم تُولدي في مجرّة دربِ التَّبَّانة.

 

 

 

في هذه المدينةِ التي يمسحونَ فيها الدَّمَ عن الألماسِ بنفسِ العنايةِ التي يَمسحُ بها الأطبّاءُ الدَّمَ عن جرحِ مُصابٍ، قاموا بإنقاذِ حياتِهِ.

أمرُّ خفيفًا، كما تَمُرُّ دبّابةٌ على الإسفلت.

حاملًا قصائدي مثلَ بائعٍ متجوّل.

كُلَمَا سِرْتُ في اتّجاهِ البحرِ أكلتْني الصحراءُ التي تَخرجُ من حقائبِ المهاجرين.

ومن جواز سفري الذي لم يعترفْ بهِ أحدٌ سواكِ.

أنا صاحبُ القصائدِ التي تتحدّثُ عن الموتِ، وكأنَّها تتحدّثُ عن الأمل.

وعن الحربِ، وكأنَّ الله موجود.

منذُ ماتَ أصدقائي أصبحتُ ذئبًا وحيدًا.

أحاصرُ الفرحَ في الزاوية، وأدوسهُ كحشرةٍ ضارة.

أصدقائي الذين قُتلوا تحتَ التعذيبِ يجلسونَ بجانبي بكامل أناقتهم، وكأنَّنا في حفلِ استقبال.

وأُمّي تتفقّدُني عبرَ الأسلاكِ.

لكي تتأكّدَ أنَّني لا أزال أبولُ على هذا الكوكبِ.

 

 

لقد نظَّفتُ غرفتي من أيِّ أثرٍ للموت.

كيلا تشعري حينَ أدعوكِ إلى كأسِ نبيذٍ.

أنَّنِي ورغم أنِّي في ستوكهولم.

لا أزالُ في دمشق.

 

 

في هذه المدينةِ التي تتغذّى على ألماسِ الدَّمِ.

أتذكّرُ عرسَ الدَّمِ.

أتذكّرُ النسيانَ.

أقفُ في منتصفِ صورةٍ جماعيةٍ بالأسودِ والأسودِ تجمعُ شعراءَ مرُّوا من هنا.

تُحيلني الهوامشُ التي تركتِها بجانبِ قصائدي إلى الحزنِ.

يتحوّلُ قلبي إلى فزَّاعةٍ خشبيةٍ لطردِ طيورِ هيتشكوك.

قلبي البريءُ الذي لا يحتمل.

يصبحُ قاسيًا كالكلماتِ الصريحةِ.

ويتحوّلُ الشارعُ إلى دفترٍ.

أنتِ الوحيدةُ التي باستطاعتها تحويلَ الشارعِ إلى دفترٍ.

تُمسكينَ ببراءةٍ يَدِيْ، لكي نقطعَ رأسَ السنةِ.

فينهارُ البنكُ الدوليّ.

وتقفُ الطبقةُ الوسطى ضدَّ المُهاجرين.

يقفُ رجلُ الأمنِ مُسلّحًا بالتاريخِ، ليرسمَ سدَّا بين الضواحي والفرح.

يقفُ لونُ البشرةِ مثلَ حاجزِ تفتيشٍ بيننا.

بين الميناء الذي يستوردُ الحُرّيّة

والشارعِ الممتدِّ من المقبرةِ إلى غرفةِ النومِ.

لمْ تُتعبْني الحربُ.

بل القصائدُ التي تتحدّثُ عن الحربِ.

لم تُتعبْني المُدُنُ الباردة.

لكنَّها أكلتْ أصابعي تلكَ القصائدُ التي تتحدّثُ عن المُدُنِ الباردة.

وأنا لا أستطيعُ الرقصَ دونَ أصابعي.

لا أستطيعُ أنْ أُشيرَ إلى الشرقِ دونها.

سكتةٌ قلبية تقتلُ ساعةَ الحائطِ.

وأصدقائي يشهدونَ زورًا بأنَّ الحياة رائعة.

هذه المدينةُ تنهارُ إلى الداخلِ، كأنَّها ثُقبٌ أسود.

أقصدُ ثقبًا أخضرَ.

والشارعُ يركضُ خائفًا.

إنَّها المرّةُ الأولى التي أَرى فيها شارعًا يركضُ في الشارع.

إنَّها المرّةُ الأخيرةُ التي أرى فيها بيتًا يتّكئُ على ضحكةِ المرأةِ الحزينةِ التي نسيتها في المطبخ، ليظلَّ واقفًا.

وعلى رائحةِ التوابلِ التي بعثرتْها القذيفةُ، ليظلَّ حيَّا.

الجيرانُ هربوا دونَ أنْ يُغلقوا النوافذَ المفتوحةَ على المجزرة.

دونَ أنْ يُغلقوا كتابَ فنِّ الطبخِ المفتوح على الصفحةِ رَقْم ٧٣.

عصافيرُ الشجرةِ المجاورةِ انتقلتْ إلى البيتِ.

سكنتْ في خزانةِ المطبخِ نصفِ المفتوحةِ.

ستقتُلها قذيفةُ هاون من عيار ١٢٠ ملم صُنعتْ في الاتّحاد السوڤييتي عام ١٩٨٧ لمحاربة الإمبريالية.

الكنارُ ماتَ من الجوعِ في القفص.

إنّها الحرب.

تموتُ الكناراتُ من الجوعِ في أقفاصها حين يختفي سَجَّانُها.

سَجَّانُها الذي خرجَ من البيتِ، ولم يَعُدْ.

البيتُ الذي انهارَ على قصائدِ الشعراءِ الذين خانتْهُم بلادُهُم.

بلادُهُم التي كانوا يبكونَ منها، وأصبحوا يبكونَ عليها.

ها هم يقرؤونَ حُزنَهم أمامَ الغرباء.

بقصائدهم يكسرونَ الوقتَ.

بأيديهم يقرعونَ الأجراسَ.

لكنْ، لا أحد لديه الوقت، ليسمعَ الصدى إلا بعضُ القتلى.

والنادلةُ في البارِ تفتحُ معي نقاشًا حول أحقّيّةِ السوريين في الموتِ بطريقةٍ لائقةٍ، حيثُ يكونُ الجسدُ كاملًا.

قطعةً واحدةً.

وعن الوحدةِ.

عن أحقّيّةِ أنْ يجدَ المرءُ شخصًا ينامُ بجانبهِ في المساء.

وأنْ يتركَهُ نائمًا حين يذهبُ إلى عملهِ في الصباح.

دونَ أنْ يَطلبَ منهُ الرحيلَ.

حسنًا.

لِنُنْزِلْ عن ظهرنا هذا الكيسَ المليءَ بالحجارةِ.

ونصرخ بصوتٍ خافتٍ عن طريقِ الكيبورد.

نحنُ الموقّعونَ فوقَ الإسفلتِ.

نُعلنُ أنَّنَا تعبنا.

وأنَّنَا بِغَضِّ النظرِ عن خلفيّاتنا التي أتينا منها.

فإنَّنَا نُعاني من نفسِ الخراء.

أنا أيضًا مثلكِ، أسكنُ وحيدًا في شقّةٍ بثلاثِ نوافذ.

اثنتانِ تُطلانِ على أنتويرب.

أما الثالثة، فهي شاشةُ كومبيوتري التي تُطلُّ على دمشق.

ـ هل زرتِ دمشق؟

ـ لا.

ـ حسنًا، سوفَ أحاولُ أن أصِفها لكِ، درجةُ الحرارةِ في الصيفِ ٣٧ مئوية، إنَّها المدينةُ التي تتطابقُ فيها درجةُ الحرارةِ في الصيفِ مع درجةِ حرارةِ جسمِ الإنسان.

ـ هل زرتِ أنتويرب؟

ـ لا.

ـ حسنًا، سوفَ أحاولُ أن أصِفها لكِ، إنَّها ألماسةُ دَمٍ تتلألأُ خلفَ الواجهاتِ المضاءَةِ بالأبيض، بريقُهَا يعكسُ ظلالَ رجلٍ أسودَ، وجدَهَا في كينشاسا، ثمّ وُجِدَ مقتولًا برصاصةِ صديقِهِ، من أجلِ أنْ ترتدي امرأةٌ من مونتريال خاتمًا، فيه حجرُ ألماسٍ مصقولٌ في تلّ أبيب، أهداهُ لها زوجُهَا المولودُ في بيونيس أيريس حين كانا في رحلةٍ إلى صحراءِ أريزونا، لكي تسامِحَهُ على خيانتهِ لها مع صديقتها الجنوبِ أفريقية حين كان يغسلُ أموالهُ في دبي.

ـ هل تعلمينَ ما هو وجهُ الاختلافِ والتشابهِ بين الصحراءِ وغسيلِ الأموال؟

ـ لا.

ـ الاختلافُ أنَّ الصحراءَ تحتاجُ إلى ماءٍ، أمَّا غسيلُ الأموالِ، فلا.

ـ والتشابه؟

ـ التشابهُ هو أنَّ غسيلَ الأموالِ هو غسيلٌ جافٌّ، جافٌّ كالصحراءِ التي في أريزونا.

 

 

حسنًا، لا مجالَ للإنكارِ أنَّنِي أسبحُ فيكِ، كما تسبحُ فراشةٌ داخل الماغما.

وأطعمُكِ كلماتي، لكي تكبري ببطءٍ، كما تكبرُ رقعةُ الدمارِ التي أحدَثَهَا ارتطامُ حزنكِ بأيَّامي.

لقد كانَ لوجودكِ في حياتي أثرٌ سلبيٌّ على شِعْرِ ما بعد الحداثةِ في النصفِ الشمالي من الكرةِ الأرضية.

ويجبُ أنْ أعترفَ لكِ أنَّ الكثيرَ من قصائدي قد انتهتْ مدّةُ صلاحيّتها، بسببِ الظهور المفاجئ لمجازاتكِ فيها.

وأنكِ ساهمتِ من خلالِ حملاتكِ الممنهجةِ لإضافةِ الهوامشِ إلى نصوصي في إحداثِ ثقبٍ في الخزَّانِ الذي يحفظونَ به اللغةَ العربية.

وأنكِ قمتِ بإحيائي مع سبقِ الإصرارِ والترصُّدِ.

وهذه جريمةٌ يُعاقِبُ عليها دستورُ الشعراء.

وأنَّ تفاصيلكِ المبعثرة في أرجاءِ منزلي تثيرُ شهوتي، لكي أرمي التلفزيونَ من النافذة.

وأجلسَ، لكي أشاهدَكِ أنتِ حين تقومينَ بقَتْلِ الوقتِ.

أعترفُ أيضًا أنَّ هناكَ الكثيرَ من الأشياءِ المريبةِ التي بدأتْ بالحدوثِ منذُ شممتُ رائحةَ نهديكِ.

على سبيلِ المثالِ:

كسرتُ العديدَ من كؤوسِ النبيذِ خلالَ الفترةِ التي انتقلتِ بها إلى منزلي.

أغلبُهَا انتحرتْ بالقفزِ من يَدِي خلالَ محاولتي غَسْلَهَا من بقايا أحمرِ شفاهِكِ.

سرقتُ بعض الوقتِ، لكي أجعلَ يومي ٢٥ ساعة.

زَوَّرْتُ ملامحي، لكي أبدُوَ سعيدًا.

أحببتُكِ.

قُلتُ في حوارٍ صحفيٍّ بعدَ أنْ التقيتُكِ إنَّنِي لم أكذبْ في حياتي سوى مرَّتَين.

وكانتْ تلكَ كذبتي الثالثة.

ورغمَ كلِّ التراجيديا السعيدة التي تمرُّ بها حياتي.

رفضتِ أنْ تُطلقي رصاصةَ الرحمةِ على رأسي حين رجوتُكِ أنْ تفعلي.

ومَنَحْتِنِي حياة جديدة.

 

 

تتّهمينَنِي بعدمِ الموضوعيةِ في قصائدي، حسنًا، لم أكنْ موضوعيًا طوالَ حياتي، لقد كنتُ دائمًا منحازًا، وأكيلُ بمكيالَين، كنتُ منحازًا للسودِ أمام العنصرية، للمقاومةِ أمام المحتلّين، للميليشياتِ أمام الجيوش، كنتُ منحازًا للهنودِ الحُمرِ أمام الرجالِ البيض، لليهودِ أمام النازيّين، للفلسطينيّين أمام الإسرائيليّين، للمهاجرين أمام النازيّين الجُدُد، للغجرِ أمام الحدود، للسّكّانِ الأصليّين أمام المستعمرين، للعِلْمِ أمام الدين، للحاضرِ أمام الماضي، للنسويةِ أمام البطريركية، للنساءِ أمام الرجال، لكِ أمَامَ النساء، لكافكا أمام الروتين، للشعرِ أمامَ الفيزياء...

...

...

...

 

 

الفيزياء.

لعنةُ اللهِ على الفيزياء.

لماذا يغرقُ المهاجرونَ، وبعدَ أنْ يلفظوا أنفاسَهُم الأخيرة يطفونَ فوقَ وجهِ الماءِ؟

لماذا لا يحدثُ العكسُ؟

لماذا لا يطفو الإنسانُ حين يكونُ حيَّا، ويغرقُ حين يموتُ؟

 

 

حسنًا.

فلنُسمِّ الأشياءَ بمسمّياتِها.

الكُتُبُ مقابرُ للقصائدِ.

البيوتُ خيامٌ إسمنتيةٌ.

الكلابُ ذئابٌ، ارتضتِ الذُّلَّ.

سجّادةُ الصلاةِ تذكّرُنِي ببساطِ الريح.

غرفتي وقعتْ بحبِّ حذائِكِ الأخضر.

أنا أغرقُ فيكِ، كما يغرقُ السوريّونَ في البحارِ.

يا إلهي.

انظري إلى أين أوصلتْنا الحرب.

حتّى في أسوأ كوابيسي، لم يخطر لي

أنَّنِي في يومٍ من الأيّامِ.

سأقولُ في قصيدةٍ:

أغرقُ فيكِ، كما يغرقُ السوريّونَ في البحار.

 

 

ــــ ــــ      ــــ

 

كلُّ قذيفةٍ تسقطُ على دمشقَ، إنَّمَا تُمَزِّق صفحةً من كتاب ديكارت.

 

 

حينَ وُلِدْنَا.

كانتِ الحياةُ ملوّنةً.

وكانتِ الصورُ بالأسودِ والأبيض.

اليوم أصبحتِ الصورُ ملوّنةً.

وأصبحتْ الحياةُ بالأسودِ والأبيض.

 

٢٠١٥




________________

كُتبتْ هذه القصيدة لصالح مشروع كتاب المدينة

"سيتي بوك" أنتويرب الذي يقام بالتعاون مع البيت
الفلامنكي الهولندي "ديبورين" الجيران. 

© Ghayath Almadhoun
citybooks,
Audioproduktion: citybooks / Vlaams-Nederlands Huis deBuren (Brussel)

ГЛАВНИОТ ГРАД

– Кој е главниот град на Демократска Република Конго?

– Антверпен

 

Во овој град кој се храни со дијаманти

бодликава жица расте во стиховите на поетите

закажаните средби умираат на календарот

рацеве престануваат да ти ги допираат усните

полицајците веќе не се смеат

едно такси застанува кога возачот го убива куршум од снајперист во Дамаск

пред централната железничка станица во Антверпен

ужасите престануваат на Плејстејшн

јас си се фаќам под рака и престанувам да застанувам

размислувам за далечината помеѓу моиве усни и твојата кожа

божем јас не сум се родил во 1979 во Јармук, кампот за палестински бегалци во Дамаск

божем ти не си се родила во Млечниот Пат

 

Во овој град каде што дијамантите ги исчистуваат од крв исто толку внимателно како

докторите коишто ја исчистуваат од крв раната на повреден човек чиј живот го спасиле

поминувам нежно небаре тенк на асфалт

додека ги носам своите стихови ко уличен продавач

кога и да тргнам накај морето ме проголтува пустината што излегува од куферите на

емигрантите

и од мојот пасош кој никој не го препознава освен ти

јас сум писателот на песни кои зборуваат за смртта небаре зборуваат за надежта

и за војната небаре Господ постои

откако умреа моите пријатели станав волк самотник

ја приклештувам среќата и ја смачкувам под нозе како да е штеточинка

моите пријатели кои ги измачуваа до смрт седат до мене најелегантно облечени небаре се на некаков прием

а мајка ми ме бара по телефонски линии

за да се осигура дека сè уште мочам на планетава.

 

Си ја исчистив собата до најмал траг смрт

за да не сетиш кога ќе те поканам на чаша вино

дека и покрај тоа што сум во Стокхолм

сè уште сум во Дамаск

 

Во овој град кој се храни со крвави дијаманти

се сеќавам на една крвава свадба

се сеќавам на заборав

стојам на средината од црно црна групна фотографија на поети

кои си заминале одовде

белешките што си ги оставила на маргините од моите песни ме растажуваат

срцето ми станува дрвено страшило за да ги растера птиците на Хичкок

моето невино срце кое не може да издржи

станува жестоко ко искрени зборови

а улицата станува тетратка

ти си единствената која може да ја смени улицата во тетратка

невино ме фаќаш за раце за да ѝ ја отсечеме главата на годината

и тогаш Светската банка пропаѓа

средната класа им се спротивставува на емигрантите

човек од обезбедување вооружан со историја стои за да ја обележи бариерата помеѓу предградијата и среќата

бојата на кожа стои како безбедносен пункт помеѓу нас

помеѓу пристаништето кое увезува слобода

и улицата што се протега од гробиштата до спалната соба

војната не ме умори

или подобро песните кои зборуваат за војната

студените градови не ме уморија

но овие песни кои зборуваат за студените градови ми ги изедоа прстите

и не можам да танцувам без прсти

и не можам да се ориентирам кон Ориентот без нив

срцев удар го убива ѕидниот часовник

а моите пријатели лажно сведочат и велат дека животот е прекрасен

градот се урива врз себе како црна дупка

мислам на зелена дупка

а улицата трча преплашена

ова е првпат да видам улица да трча по улица

ова е последен пат да видам куќа што се крепи врз смеата од тажна жена оставена в кујна

за да се додржи исправена

и врз мирисот од зачините раштркани по полиците за да остане жива

соседите избегале без да ги затворат прозорците отворени за масакрот

без да ја затворат книгата за готвење отворена на страница 73

птиците од блиското дрво се преселија во куќата

живееја во подотворениот креденец во кујната

минофрлач 120мм произведен во Советскиот Сојуз во 1987 година

за да се бори против империјализмот

би ги убил

канаринецот прегладне и умре во кафезот

тоа е војната

канаринци умираат од прегладнетост во кафезите кога ќе исчезнат нивните стражари

стражарите кои го напуштиле домот и никогаш не се вратиле

домот кој се срушил врз песните на поети чија држава ги предала

од државата плачеле а сега плачат по својата држава

видете ги како им раскажуваат на странците колку им е жал

со песните тепаат време

со рацете бијат камбани

но никој нема време да го чуе ехото освен неколкумина  од тие што умреле во војната

а шанкерката започнува да ми расправа за тоа како Сиријците имале право да умрат како што треба

со телото цело

нераспарчено

и за осаменоста

за тоа како луѓето имаат право да си најдат некого да спие до нив навечер

и да ги остави да поспијат кога ќе замине на работа наутро

без да ги расони

добро

ајде да ја тргнеме од грб вреќава полна со камења

и нежно да се развикаме преку тастатурата

ние долупотпишаните на асфалтот

изјавуваме дека сме уморни

и дека без разлика на нашите различни потекла

си патиме од исто лајно

и јас како и вие живеам во стан со три прозорци

два гледаат кон Антверпен

но третиот е компјутерски екран кој гледа кон Дамаск

– сте го посетиле ли Дамаск?

– не

– ок ќе пробам да ви го опишам: налето температурата е 37 степени

тој е градот кај што летната температура се совпаѓа со човечката телесна температура

– сте го посетиле ли Антверпен?

– не

– ок ќе пробам да ви го опишам: крвав дијамант е што светка на белото светло во излозите

неговиот сјај го одразува црнецот што го нашол во Киншаса па него го нашле убиен

од куршум од пиштолот на другар му

за некоја жена од Монтреал да носи прстен со камен исполиран во Тел Авив

кој ѝ го дал нејзинот сопруг роден во Буенос Аирес

додека биле на патување во пустината во Аризона

за таа да му прости што ја изневерувал со нејзината пријателка од Јужна Африка

додека перел пари во Дубаи

– знаете ли која е разликата и сличноста помеѓу пустината и перењето пари?

– не

– разликата е што на пустината ѝ треба вода, а на перењето пари не

– а сличноста?

– сличноста е што перењето пари е суво, суво како и пустината во Аризона

 

ок, не може да се одрече дека лебдам во тебе како пеперутка во магма

и те хранам со моите зборови за полека да пораснеш како зоната на уништување која се роди

кога твојата тага се судри со мојот живот

твоето присуство во мојот живот имаше негативно влијание врз постмодерната поезија во северната половина на земјината топка

и морам да ти признаам дека животот на полици на моите песни заврши со ненадејното појавување на твоите метафори во нив

и дека ти имаше удел во продупчувањето на садот во кој го складираат арапскиот јазик

преку твоите систематски кампањи да се додадат забелешки на маргините од моите текстови

и дека со предумисла и внимателно набљудување се нафати да ме оживееш

и дека тоа е казнив прекршок според поетскиот устав

и дека твоите детали што се расфрлани кај мене дома дразнат желба во мене да го фрлам телевизорот низ прозорец

и наместо тоа да те гледам тебе додека тепаш време

признавам и дека многу сомнителни работи се случуваат откако го помирисав

мирисот на твоите гради

на пример:

скршив неколку чаши за вино во периодот откако ти се пресели кај мене

повеќето од нив се самоубија кога ми скокнаа од раце додека ги миев трагите од

твојот кармин

украдов малку време за денот да ми трае 25 часа

усвоив лажен израз на лицето за да изгледам среќен

те љубев

откако те запознав во интервју за еден весник реков дека во животот сум излажал два пати

а тоа беше трет пат да излажам

и покрај тоа што цел живот ми е среќна трагедија

ти одби да го испукаш куршумот и да ми ги скратиш маките кога те замолив

и ми дари нов живот

 

ме обвинуваш за недостаток на непристрасност во моите песни, добро, никогаш во живот не сум бил непристрасен

отсекогаш сум бил пристрасен и имам двојни аршини

пристрасен сум кон црнците против расизмот, за отпорот против окупаторите, за партизаните против армиите. Сум застанал на страната на црвените Индијанци против белците, Евреите против нацистите, Палестинците против Израелците, имигрантите против неонацистите, Циганите против границите, староседелците против колонијалистите, науката против религијата, сегашноста против минатото, феминизмот против патријархатот, жените против мажите, твојата страна против другите жени, страната на Кафка против рутината, страната на поезијата против физиката,

физиката

да ѝ се плукнам на физиката

зошто да се дават имигрантите па откако ќе вдишат за последен пат да лебдат на површината на водата?

зошто да не се случи спротивното?

зошто да не лебдат луѓето додека се живи а да се удават кога ќе се мртви?

 

добро

ајде да ги викаме работите на име

книгите се гробиштата на песните

куќите се бетонски шатори

кучињата се волци што прифатиле понижување

молитвените килимчиња ме потсетуваат на летечки килими

мојата соба се заљуби во твоите зелени чевли

се давам во тебе ко што Сиријците се дават во морето

Боже Господе

види до каде нѐ дотерала војната

ни насоне не ми текнало

дека еден ден

во песна ќе речам

се давам во тебе ко што Сиријците се дават во морето

 

***

секоја граната што паѓа врз Дамаск е само страница откината од книгата на Декарт

 

кога се родивме

животот беше во боја

а сликите беа црно-бели

сега сликите се во боја

а животот е црно-бел

Translated from English by: Nikola Gjelincheski (Никола Ѓелинчески)