Königreich des weiten Wegs

Du hast sie gekannt. Sie war still, hat Gebirge verschluckt
mit dem Blick. Wie Wasserlilien im Dunkeln dich streifen,
sich in Portale verwandeln zu Ängsten, hat sie dich berührt.
Wie ein Punkt, ein gesprochenes Wort, gehört sie zu dir.

Wissen ist nutzlos, Richtung formlos. Strecke, Dauer
bestimmen die Form. Das Alter der Erde ist klein. Sie sagte,
die Zählung beginnt mit dem ersten Gesang einer Kröte.
Bewegung verdankt ihren Namen dem Weg. Noch vor Gott,

verkündet ein Schnitt die Geburten, hast du gelernt.
Du hältst deinen Kopf unter Wasser. In deinem Gesicht
liest ein Fisch die Brechung des Lichts und schwimmt fort.
Im Fisch ist ein Zimmer, das du nie verlässt. Eine Tür

in das Reich, das sich öffnet wie Blättchen dem Frühling.
Es ist kalt. Sie umkreist deinen Kopf als Trabant.
Kehrt im Kreisen zum Anfang zurück, ins Gestrüpp
zu dem Bau der aus Grüßen besteht. Bis sie geht.

Um zu wandern durch Tal, zu durchstreifen die Luft,
diesem Duft hinterher auf dem Rücken der Vögel, der dich
so betört. Sie zieht aus mit verschlossener Lunge, offenem
Mund auf der Suche nach Holz für ein Nest. Weil sie fliegt,

ist sie schwer. Dieser fremde Moment, wenn du wach wirst
im Traum als ein Strich und der Traum dir gehorcht,
eine Inschrift sich fügt in das Bild ihrer offenen Hand,
sich erschöpft in der Frage – Wo warst du bei deiner Geburt?

© Yevgeniy Breyger
Audioproduktion: Haus für Poesie, 2019

Кралство на долгиот пат

Ја познаваше ти. Таа беше молчлива, голташе планини
со погледот. Како езерски лилјани кога во мрак те допираат,
во капии се претвoраат до стравовите, таа така те трогна.
Како точка, еден изговорен збор, ти припаѓа тебе.
 
Знаењето е бескорисно, насоката безлична. Патеката, векот
го одредуваат обликот. Возраста на земјата е мала. Таа рече,
пребројувањето започнува со првото пеење на една желка.
Движењето му го должи своето име на патот. Уште пред Бога
 
некој рез ги објавува раѓањата, така ти научи.
Ја држиш главата под вода. Во твоето лице
ја чита една риба прекршената светлина и отпливува.
Во рибата е една соба која никогаш не ја напушташ. Врата
 
кон кралството што се отвора како лисја на пролетта.
Ладно е. Таа ти ја обиколува главата како трабант.
Се враќа кружејќи на почетокот, во грмушка,
до градбата создадена од поздрави. Додека не тргне.
 
Да талка низ долината, да го прелета воздухот,
по мирисот потоа на грбот на птиците, кој
толку те занесува. Таа се сели со затворени гради, отворенa
уста бара гранки за гнездо. Бидејќи лета,
 
тешка е. Тој чуден момент кога ќе се разбудиш
во сонот како линија и сонот ти се покорува,
еден натпис се вклопува во сликата на нејзината дланка,
се исцрпува од прашањето - каде беше ти на сопственото раѓање? 

Превод од германски: Verica Tričković