Milosav Tešić (Милосав Тешић)
ЖИЧКИ НАТПИС
Жича не живи толико оним што нам показује,
колико оним што је била.
(Милан Кашанин, „Манастир Жича“)
Давнина је сенка што упорно зрачи
низ обрши, равни – провалије, полом.
Колико ли тежи, а колико значи
тај сунцокрет Жиче – тај жив каменолом?
Премрежује свет се рукавцима руге,
а Сунце је тачка што пржи са драче
у Србију лепу, шареницу туге,
по чијем видику Јеремија плаче,
а допре ли плач му у жито што зриче –
то плакање мол је у плетиву Жиче.
Мучнином се шири малаксалост бивства
и кљукови тутње врх Пламеног котла,
а висије, жупе низ гроб властелинства
горчину и очај савијају до тла.
У ништење грезну чистота и понос,
и нарави врле – и сва достојанства;
наступају страсти што сатиру однос
човека и неба – и гасе тајанства.
У том понижењу, по забрежју Жиче
шарене се душе над гроздом од циче.
Зар Природа није и чин сажаљења
и дирљивост топла, и зрак милостиње –
јединство у спрези живота и мрења
с ведринама блиским што благо се сиње?
Ма како ли било, ма како ли да је,
низ тржиште слепо, остатком целине,
црвене се ругла и ђавоље стаје,
а пониру звезде у снег без белине
реченицом једном што умом се сриче,
а темељ јој клечи у замисли Жиче.
У пригушен поглед са борама бриге
урањају замор и Гоч и Котленик.
Док сметлишта раде, из мрамора, сиге
са заравни жичке, кроз дан кад се целик
спарушцима црни, крстоплети трепет...
Још оклева време да истроши лепет –
кроз селенов мирис, трепетљике цепет –
са тројке у нетри, из нетри у непет:
где руше се здања с идејама Жиче
у неизраз леден – целовит што ниче.
Прегореше учас и дар и умеће
кад логика нуле лепоту изврста:
у певници јужној још траје „Распеће“,
у северној фрагмент од „Скидања с крста“.
Избледеле боје умирују чавле
и стање је такво да чека се покрет
у садржај трена кад Петар и Павле
претварају Жељин, уз чудесан окрет,
у пучину бездна – а песме и приче
тек једно су Слово у освиту Жиче.
У поклекло лето епархија тоне.
Малаксало сјаје у збиру сеници,
а пукне ли чаша у коју се роне,
кроз повесну тмушу, из тмине ведрици,
зајаучу доба и хор корифеја
и отворе небо над фреском „Успења“.
Колико ли суза са Плавог травеја
молећиво капље у Суд просветљења!
А да ли се ишта са окриља Жиче,
кроз прстен незнања, у злоцвеће стиче?
Сањаријо пука, веселио Бог те
и ђурђевка киша, роморава, ситна!
Кад живци устрепте и полета тог те
обухвати бршљан, у власти су ритма
сви напори срца да дигну се скале
над Столове, Ибар; да живахну жмарци
уз ливаде тек се у цветање дале;
да жаоке спласну и постану тарци
о радосно трење: док немо се виче
да помоћи нема – да нема ни Жиче.