Elke Erb

Ando junto a la rueda.
La carreta es más alta que yo.
Transporta una elevada carga.

Quedan atrás
fachadas delicadas con el aire.

Rematan los tejados.

Todo se eleva aún más a mi derecha.
Termina entonces, pero a la derecha, delante,
el castaño se yergue.

Un sendero, en la aldea, una
calle de aldea, nuestra.

La carreta se aleja.
¿El carretero en su pescante?
Mira alegre. Los bueyes miran como bueyes.

Yo miro grave.
Lo mira aquel que viene hacia nosotros.

Tengo ocho años.
El carretero, edad de carretero.
Los bueyes forman parte de los bueyes.

A la derecha, al lado de mis sienes,
el trapecio de tablas del carruaje.

Nada, el huerto, a la izquierda; y a lo lejos,
donde el huerto termina, la casa familiar.

Voy con la carga.
Mira con picardía el carretero.
Debajo de la gorra de visera,

las pequeñas arrugas eternas de la risa.

Sigo junto a la rueda,
como si fuera yo la que agitara
cuidadosa las riendas.

Es cuanto existe ahora, bajo riendas aladas.
Un dulce vuelo.

Los soliloquios son apenas rumores del mar

pues el propio yo, como lo teníamos
-bajo celos e hipócritas parpadeos divinos-,
el oro
puro

de nuestras garras en Klondike, en Siberia, en los Cárpatos...

extraordinariamente blando
y maleable, dúctil

mecánicamente procesable, de
lenta reacción,

custodia de oro, que te inclinas por tu tallo,

ni oye ni habla,

una esencia
del cerebro más íntimo,
oh blástula, oh gástrula, oh huésped

de mares alejados, y que viaja
con estanques que fueran ascendiendo,

ameba, oh

en el oído del estanque hay rumores del mar.

Je marche près de la roue.
La charrette est plus haute que moi.
Elle transporte une haute charge.

Derrière, les pignons touchent
délicatement le ciel.

Ils ferment les toits.

Ainsi, ça monte toujours à ma droite.
Puis ça s’arrête, mais devant à droite
se dresse le châtaignier.

Un chemin vicinal, au village, une
rue de village, la nôtre.

Le charroi s’en va.
Le charretier sur son siège ?
A le regard joyeux. Les bœufs ont des regards de bœufs.

J’ai le regard grave.
Qui vient à ma rencontre, le voit.

Je suis une fillette de huit ans.
Le charretier, lui – a l’âge du charretier.
Les bœufs, eux, sont des bœufs.

Près de ma tempe, à ma droite
le trapèze du montant de la charrette.

A gauche – rien, le jardin ; éloigné,
là où il s’arrête, la maison des parents.

Je marche à côté de la charge.
Le charretier a le regard espiègle.
Sous la visière de sa casquette

les plis creusés par le rire.

Je reste près de la roue,
comme si c’était moi qui, de temps à autre,
attentive, tenait les rênes.

Sous les oscillations, qu’y a-t-il.
Un vol paisible.

Idem pored točka.
Kola su viša od mene.
Prevoze visok tovar.

Blag je vazduh iza
U zabatima kuća.

Oni zatvaraju krovove.

Desno, sve ide u visinu.
Potom staje, ali ispred mene
Podiže se kesten.

Kolski put, u selu, jedna
seoska ulica, naša.

Tovar voze napolje.
Vozar je na svom sedalu?
Gleda veselo. Volovi gledaju kao volovi.

Gledam ozbiljno.
Ko dolazi u susret, to vidi.

Meni je osam godina.
Vozar − u godinama vozara.
Volovi su svoj deo volova.

Pored moje slepoočnice desno
trapez od drvene ograde kola.

Levo − ništa, bašta; u daljini,
gde ona prestaje, kuća roditelja.

Idem sa tovarom.
Vozar gleda lukavo.
Ispod štitnika na kapi

večne bore od smeha.

Ostajem pored točka,
kao da sam to ja, koja ponekad
pažljivo povlači uzde.

Ispod tih zamaha, šta je.
Lagan let.

Чекорам покрај тркалото.
Колата е повисока од мене.
Вози висок товар.

Позади стојат стреите
нежно со воздухот.

Ги затвораат покривите.

Така продолжува да расте десно од мене.
Потоа завршува, но десно пред мене
се испречил костен.

Земјен пат, во селото,
Селска улица, нашата.

Запрежната кола  заминува.
Коларот на неговото седиште во кочијата?
Гледа смешно. Воловите гледаат како волови.

Јас гледам сериозно.
Кој ќе ме пресретне, може да го види тоа.

Јас имам осум години.
Коларот - на возраст на колар.
Воловите си се волови.

Покрај мојата слепоочница десно
трапезот на дрвениот ѕид на колата.

Лево - ништо, градината, далеку,
каде што завршува семејниот дом.

Одам со товарот.
Коларот гледа препредено
Под стреата на капата

вечните  брчки од смеење.

Останувам покрај тркалото,
како јас да сум тоа кое од време на време
внимателно ги придвижува уздите.

Под крилјата, што е.
Тивок лет.