Michael Speier

perché in realtà si dorme sapevamo bene
perché in realtà i dati vengono sempre più spesso depositati su nuvole
e nel vacuum ovattato di una sala d’aspetto dell’aeroporto noi
perché in realtà Berlino proprio adesso di nuovo si rovescia
all’orizzonte del suo problematico grigio: prognosi
là dentro sera e mattina si dissolvono
ma perché poco prima del latte questa luce succhiante
tra Berghain e Parisbar (questo lo sapevamo bene)
l’eleganza della resistenza dell’aria quando si esce
all’aperto tra mente lucida e cuore infranto
dopo le occasioni penosamente perse
tra bicchieri e indicibili folli bagni di sguardi

naturalmente – si può resistere – dipende dagli
eventi che non si distribuiscono in maniera uniforme
nello spazio tempo e musica oppure dipende dai
documenti non equipaggiati con cui
essi estraggono a uno l’anima torcendola
come gracillaridi nei viali di castagni
oppure sulle eterne grondaie di Stimmann

dire tutto fino alla fine – è in realtà proibito
mangiare passato o scuotere piercings
oppure l’immaginabile se le capsule
del clima ronzano dentro in una piccola palla
che si libra dentro la propria testa
e non si sa perché in direzione centro
dove la luce del mattino bianca e leggera dà del tu a uno

perché quindi infrangere per scoprire
(frangio ut pare facias) allora meglio a casa
nel Biedermeier bilogico di Bötzow
o tronfiamente spazza la Frankfurter Allee
e se i rinchiusi chiedono
dov’è Wenck? dì loro nel deposito di sicurezza
e altri stipano noi stiamo qui
perplessi in questa coda dell’occhio
abbiamo la veglia già
regolata sei miliardi di anni fa.

ЗАШТО УОПШТЕ СПАВАМО радо бисмо да знамо
зашто  се уопште подаци све чешће у облаке одлажу
а у вакуму од вате аеродромске чекаонице ми
зашто уопште берлин поново на хоризонту истреса
своје злогласно сивило: у прогнозама
расплињују се вече и јутро
и зашто ипак нешто пре млека ова усисавајућа светлост
између бергхајна и парис бара (радо бисмо да знамо)
елегантни отпор ваздуха када се на чистину
изађе између видовитости и оштећења на срцу
после мучно пропуштених прилика
између чаша и неизрециво бесмислених испирања очију

наравно - може се и узвратити - то зависи од
догађаја који нису равномерно расподељени
у простору време&музика или од
безимених докумената којима
некоме душу изврћу
од лисних минера у алејама кестенова
заувек прописане Штиманове висине фасаде

сви изговори - да ли је у ствари забрањено
хранити се прошлошћу или угрожавати пирсинге
или све оно што је могуће замислити
где пак климатске капсуле протутње
у малој лопти која лебди поред сопствене главе
и где се не зна зашто је правац центар
где неког свитање бело и лако ословљава са ти

зашто дакле да се ломи да би се открило
(frangio ut pare facias) онда боље кући
у бионаден-бидермајер бецова
или арогантно шибање лимузинама становника франкфурта
и када затворени питају
а где је венк? у трезору реци им
и другим бункерима ми лежимо овде
стрељани наоколо у овом углу ока
још пре седам милијарди година буђење смо подесили

WHY EXACTLY ONE SLEEPS we would like to know
why exactly is data ever more often stowed away in clouds
& we in the wadded vacuum of an airport waiting room
why exactly berlin on the horizon just now
tilts its notorious gray again: prognoses
in which evening and morning blur
but why shortly before milk this sucking light
between berghain and paris bar (we’d like to know)
the elegance of air drag when one steps out
into the off- the o-pen between clear sense & heart damage
after the arduously missed occasions
between glasses and unspeakably fatuous eye baths

naturally — one could counter — this depends on the
occasions they don’t distribute themselves evenly
in space time & music or it depends on the
unmanned documents with which
they unscrew one’s soul
on miner-moths in the chestnut alleys
of Stimmann’s eternal eaves’ height

argue it all out — is it exactly forbidden
to eat the past or to rattle
piercings or concievablenesses
given that the climate capsules keep whirring
in the small ball that hovers near one’s own head
& one doesn’t know why still direction mitte
where the early light’s on white & light first name basis

why then crack open & up to reveal
(frangio ut pare facias) rather head home
into the bötzow biedermeier-bionade
or swaggeringly sweep through the frankfurter
& when the included ask
where’s wenck? tell them in the treasury
& other bunkers here where we lie
all shot to death in this palpebral angle
having discontinued awareness some seven
billion years ago already

waarom eigenlijk slaapt men zouden we graag weten
waarom eigenlijk worden data steeds vaker in wolken opgeborgen
en in het wattige vacuüm van een wachtruimte op een luchthaven wij             
waarom eigenlijk slaat berlijn juist nu weer om
aan de horizon zijn beruchte grijs: prognoses
waarin avond en morgen vervloeien
waarom echter kort voor melkwit dit zuigende licht          
tussen berghain en parisbar (zouden we graag weten)
het elegante van de luchtweerstand als je naar buiten stapt
in het o-pe-ne tussen helderzicht en hartzeer
na de moeizaam misgelopen gelegenheden
bij glazen en onzegbaar dwaze oogbaden

natuurlijk - kun je tegenwerpen - ligt dat aan de
gebeurtenissen die zich niet gelijkmatig verdelen
over ruimte tijd en muziek of het ligt aan de
onbemande documenten waarmee ze
de ziel uit je losschroeven    
aan de mineermotten in de kastanjelanen
aan de eeuwige goothoogte van stimmann

allemaal uitvluchten - is het eigenlijk verboden
verleden te eten of aan piercings
te tornen of aan dat wat denkbaar is
als toch de klimaatkapsules rondzoemen
in de kleine bal die naast je eigen kop zweeft
en men niet weet waarom nog richting centrum
waar het vroeglicht eenieder wit en vlot met jij aanspreekt

waarom dus instorten om te onthullen
(frangio ut pare facias) dan liever huiswaarts
naar het biolimonade-burgerlijke van bötzow
of bralgebarend door de frankfurter dweilen
en als de opgeslotenen vragen
waar blijft wenck? antwoord hen dan in de tresor
en in andere bunkers wij liggen hier
neergeschoten door elkaar in deze ooghoek
hebben het wakkerzijn al
zeven miljard jaar geleden uitgeschakeld