Nina Živančević (Нина Живанчевић)

Napisali su debele tomove o Alenovoj poeziji,
Najposle, on se uvek odnosio prema svome delu - odgovorno,
Samo mi je jednom rekao “sramota, ipak su te uhvatili”,
Ali ko su to bili “oni”, nikada mi otkrio nije...
Verovatno je mislio na baba-roge kapatilazma,

Pa ipak, govorio mi je puno toga, ponekad bih u mislima
Otplovila daleko, ne slušajući ga, a ponekad bih utonula u san...
I verovatno bih uvek  odgonetnula smisao njegovih reči
iako  je to uvek bilo “verovatno”  a ja samo ono “bih uvek”, biće
koje je želelo da promeni svoj život, taj život koji je
ličio na Beketov ili Džojsov, skrparen na tri različita jezika,
koji je uveliko gubio na suštini
priklanjajući se često baba-rogama novca i trenutka.

I dogodilo se upravo ono “verovatno” da sam nastavila da pisem
i širim mucavu reč nalik Gertrudi Stajn, a nisam bila čak ni “amerikanka u Parizu”, već prosto- ko što reče Alen- “luda žena iz Istočne Evrope u Njujorku, slična Naomi, napuštena od sviju, prepuštena sopstvenom ludilu.”
Medjutim, beše tu Piter, koji je nastavljao  porodičnu tradiciju, An i Stiv i Bob koji su čuvali plamen da se ne ugasi,
prisutni na pogrebu,
a zatim svi ti lešinari, tipovi koji nikada nisu ni pročitali Suncokretovu sutru,
Predskazanje iz samoposluge, Vičitu, Vorteks i ostale sutre,
žalili su Alena, koji me je tapšao po stomaku tri meseca pred porodjaj...
Videla sam ga samo još jednom nakon toga    išli smo u bioskop
i tad mi reče koliko žali što nema decu,
“mi, Istočni Evropljani se jako brzo kapiramo”, rekao je.

Medjutim, beše tu Piter, koji je nastavljao  porodičnu tradiciju, An i Stiv
i Bob koji su čuvali plamen da se ne ugasi, prisutni na pogrebu,
pa ipak, nikada nije imao decu...
Mi, Istočni Evropljani se jako brzo kapiramo, rekao je.
Isuviše brzo mislimo, eto, to je to- dodao je, kad sam bila mlada.
Ali bili smo na meskalinu i podrazumevalo se da mislimo brzo—
Nista , baš ništa nije ni suvise ružno u životu, ni suviše lepo,
To nisam rekao ja, reče Ginzi, već veliki lama, Dudjom Rinpoše, a ja
Sam se smejala i kikotala, sve dok nije rekao
“Neću više da gledam tvoje tužno lice”!
A najviše je voleo onaj Blejkov stih “Bože, što si me načinio
toliko različitim od drugih, Gospode,
što si me načinio pesnikom?”