Ivan V. Lalić (Иван В. Лалић)
ПИСМО ЏОНУ БЕРИМЕНУ НА ВЕСТ О ЊЕГОВОЈ СМРТИ
Драги пријатељу (ви сте ме сами
Овластили – не тако давно, али
Прадавно за вас – да вам се овако
Обраћам), у једном нашем разговору
О Харту Крејну живи чињеница
Његове смрти, која донекле је
Налик на вашу – јер је реч о скоку
У воду; онда, када се тренутак
Напуни својом негативном мером.
Дозволите, из ваше перспективе
Завидим данас Крејну, чија смрт је
Потпуно бет остатка: скок у ноћи
Преко ограде замумланог брода
У фосфорно светлуцање таласа
Мексичког залива; све остало је
Поетика о размеру и мери
Тренутка смрти песника.
А ви сте
Изабрали свој претежни тренутак
У хладној, црној води јануара
У Минеаполису (знам, лед је на води
Ко срча; онда полиција, блесак
Флешева репортера, и записник:
Тело је професора пронађено...
И тако даље; ваше је одело
Мокро и мало скорено од леда, ваше
Наочари су остале у муљу).
Недавно Целан, у сличном избору
Изабрао је Сену, једног марта
Или априла – остао је дуго
У води, а његово тело није
Имало оне кристалне ивице
Што налазимо на његовој песми...
Свакако, те су смрти врло сличне:
Сувише слатка, страшна песма птица
У расточеном живчаноме стаблу,
Сиренски пев славуја, или можда
Славујски пев сирена, чудовишта
Што јављају се да омеђе простор
Коначног чина, испражњен у трену
Кад је на рубу речи само блесак
Из грозничаво смишљеног средишта
Које се грози од своје самоће –
Претпостављам да сад је све у реду
И да је цена мања него што је
Израчунао Данте (сећате се...),
Још преостаје да се израчуна
Тежина речи неизговорених,
Пепела ватре што није горела –
Тај негативни биланс одговора
Прекинутог у надахнућу скока
У прљаву и хладну, црну воду –
Разумем то порицање почетка
Године, које славимо, да кажем,
По сваку цену –
али схватите ме,
Ви којег најзад свлада искушење
Предности краћег пута:
Сви смо ипак
Добили више но заслужујемо –
Храброст је ваша храброст расипника,
И ценећи је, бирам да се дивим
Храбрости оних што остају спремни
Да даље дају своје одговоре
И када уста што питају ћуте.