Maxim Amelin (Максим Амелин)

              per a Irina Ermakova

Conegut vigilant d’un jardí sense nom,
barbut, grenyut, més que crescut,
amb una pellissa tirada sobre espatlles
d’atlant

cabríped, de grossos collons, ungulat,
amb un cistell ple de raïm entre les banyes
recolzant-se amb la mà esquerra, i penjant-li
de la dreta un gotim, —

Com és que, Silè, tristeja el teu rostre?
Per què tens la mirada tan fosca i el front abatut?
Vaja, qui t’ha privat no pas de vergonya ni de pudor
sinó del membre preciós,

tes com una arma gloriosa,
digue’m qui ha estat? Qui en té la culpa?
Pot ser que s’hagin pres per crims
les teves malifetes?

Oblidat-abandonat per un estol de nimfes
abans espantadisses, i ara burletes, insolents,
ja els pots anar al darrera o no anar-hi,
tant se val,

i és que cal, després de capturar, abatre, però amb què?
Qui ha perdut més no pot omplir amb un bocí trencat
el recer humit d’aquelles que han perdut
ben poca cosa.

De res no serveix el luxuriós eunuc;
un mascle desarmat no és útil per a ningú,
per això l’exposen al museu — per befa
de les Muses.

                 for Irina Yermakova

O famous guard before a nameless garden,
bearded, shaggy, hugely tall, with pelts that fall  
over your enormous shoulders, much broader
            than an oxen’s back, 

goat-legged, big-butted, poised on cloven hooves, 
on your head a basket rests between your horns,
your right hand on the handle, your left dangling
            a cluster of grapes.
 
Why does sadness strain your brow, O Silenus?
Why the gloomy visage and dejected mien?
Ah! Tell me! Who’s the one who bluntly stripped you
            of what’s neither shame

nor a sin but an appendage that’s precious—
your exalted prick! Who? And to right what wrong?
Could any of your escapades really be
            considered a crime?

Spurned by a herd of formerly timid nymphs
and forgotten, whether you chase or disdain
to give chase and let those rude mockers remain—
            isn’t it the same?
 
For after they’re trapped, you’ll have to do battle,
and what could you possibly bring to the fight?
You can’t fill their wet laps with your stump—not in
            the least, not since you’re

the one who’s lost most. Lewd eunuchs are useless.
There’s not a man who thinks to stand sans his blade.
And so you’re dismissed to a museum, for  
Muses to abuse.

                   Irini Jermakovoj

Bezimeni čuvar ugledne bašte,
bradat, čupav, visok,
s krznom prebačenim preko ramena
            nakrivo,

kozonog, velikih sapi, kopitar,
mnogogrozdnu između rogova korpu
podupire lijevom, u desnici mu visi
            grozd grožрa –

što ti tuga čelom prošla, Silene?
Zašto si mračan i pognute glave?
Oh, i ko, reci, ne stida, ne srama –
            uda zavjetnog,

izravno proslavljenog poticaja
ko je lišio tebe? Zbog kakve krivnje?
Zar su tvoje nabrojane šale
            za kaznu?

Zaboravljen-odbačen od mnoštva plašljivih
do tada nimfi, što sad mu se drsko podsmjehuju –
jurio za njima, ne jurio,
            svejedno je,

jer treba, stigavši, tući se, a zašto.
Izgubljenom od izgubljenijih
još manje ne ispunite krhotinom krila
            vlagotočnog –

ni za šta pohotljivi evnuh ne odgovara,
nenaoružan muž nikom ne treba,
zato je i postavljen u galeriju – muze
            da ga grde.

Tutore illustre di un giardino senza nome,
capo e barba irsuti, imponente la statura,
una pelle gettata sull’omero
possente,

zampe caprine, zoccoli fessi, grossi zebedei,
un cesto d’uva tra le corna
reggi con la mano manca, e dalla destra
un grappolo pende –,

qual mestizia t’adombra la fronte, Sileno?
Perché cupo e abbattuto l’aspetto?
Ah, chi mai, dimmi, qual svergognato
ti privò delle amate pudenda,

di quell’asso di bastoni, rinomato
per la dirittura? Quali furon le tue colpe?
È mai possibile che le tue birichinate
fossero prese per delitti?

Abbandonato dalla folla delle ninfe
timorose un tempo, ora insolenti schernitrici –
che tu le insegua o meno,
fa lo stesso,

poiché, se le prendi, le devi colpire –, e con cosa?
Chi ha perso tutto non può saziare
con un mozzicone l’umido grembo
di chi ha perduto molto meno –

un lascivo castrato non è più buono a niente,
chi lo vuole, un maschio disarmato?
È per questo che sta in un museo –, esposto
al ludibrio delle Muse.

                          Irinai Jermakovai

Sprogbārdi viļņotais, kas augumā milzīgs,
vārdā nesauktā dārza visaugstākais sargs,
zvěra ādu pārsviedis greizajam rāmim,
kokā kurš darināts,

āžnagains satīrs, fauns no pārnadžu dzimtas,
simtķekaru ragos tev jaunavu nimbi,
baistot ar kreiso, rokā labā tu kāris
vīnogu vīteni, —

kālab grūtums pār pieri vijas tev, Silēn?
Pārāk nomācies izskats un sadrūmis tēls?
Jel kas gan vinš, saki, lai kauns tam un negods, —
kurš atņēmis tev,

asam un slavētam taisnības dzelonim,
locekli svēto? Kur mīt tava vaina?
Patiesi, vai sauktas tiek izpriecas tavas
reiz par noziegumiem?

Bailīgam pūlim jau tu aizmirsts un pamests,
bij’ tev reiz nimfas, tagad puskailas apsmej, —
kaut tu dzenies pēc tām, kaut mieru tām nedod,
kļuvis vienaldzīgs viss,

jo, kad viņas notver, tās jāuzveic. Ar ko...
Kas sen jau ir lielāko zaudējis visu,
mazzaudējušo tam nepildīt ar stīgu,
sulīgu atlūzu, —

iekārīgs tirgonis nav derīgs neniekam,
kā mēdz nederīgs būt neapbruņojies vīrs,
dēļ tā jau viņš muzejā izstādīts ticis —
par apsmieklu Mūzām.

На безимената градина чуварот славен,
брадест, влакнест, со висок раст,
со префрлена кожа преку рамо
            косо поставена,

со козји нозе, газлест, со две копита,
кошот полн грозје меѓу роговите
го потпира со левицата, а во десницата
            држи грозд, –

зошто тага ти легнала на чело, Силене?
Мрачнолик зошто си и тажнолик?
Ох, кој тоа, кажи, без срам и перде, –
            од органот заветен

од прочуениот по напрченоста стап
кој те лишил? Поради какви вини?
Можно ли е твоите палавости
            да биле престап?

Заборавен-напуштен од толпа плашливи
преѓе нимфи, денешни дрзнички млади, –
и да ги бркаш, и да не ги бркаш,
            сеедно е,

зашто со што да ја покориш ако ја фатиш.
Оној со поголема загуба на тие со помала,
со искршокот не може да им ја наполни
            вечно влажната посатка, –

похотливиот скопец не е за ништо,
а разоружен маж не го сака никој,
затоа е и поставен во музеј – за Музите
            да му се подбиваат.

              致伊丽娜·叶尔马科娃

无名花园的著名守卫，
身材魁梧，须髯如戟，头发蓬乱，
斜搭着毛皮的肩膀足有
          一俄丈宽，

你有一双山羊腿，偶蹄足和巨大的臀，
两角之间是盛满花果的柳条篮
左手支撑着身体，右手的葡萄串
          向上托起，——

你的额头横亘着怎样的悲伤，西勒诺斯？
为何忧郁愁闷，萎靡不振？
噢，告诉我，是谁，直接用——
          高贵的刺刀，

让你失去了神秘的男根？
这是何等的耻辱？你到底有什么罪？
难道因为你的越轨行为
          被认定为犯罪？

遗忘抛弃你的首先是一群胆怯的
大自然女神，她们放肆无礼地嘲笑你，
你追逐她们也好，不追也罢，
          都没有区别，

因为追上她们，你必须战斗，可你手无寸铁。
你失去了太多，她们几乎毫发无损
断臂残肢的你对于她们已是
          欲壑难填，

淫荡的阉人有何用处，
没有武器的男人无人需要，
因而把这雕像置于博物馆中——缪斯面前
          任其羞辱蹂躏。