Marija Dejanović
Fotografija patke
Fotografija patke
Fotografirala sam patku
koja stoji na drvenom trupcu
da ti pokažem patku i trupac
ili da kažem: bila je patka.
Ostatak dana nanosim šminku na lice
pa gledam u sebe iz daljine dok se ne prepoznam
i onda si mahnem,
kažem si dobar dan.
Kad se dovršim, kažem: ovo su usta
ili, ovakva usta:
i uronim usne u sjemenke velikog nara
i izreknem Nar,
bio je nar,
ovakav nar:
i onda ga progutam.
Pojavljujem se samo za sebe
i te izvedbe prate pljuskovi
skakavaca i zrikavaca
s niskog neba krošanja.
Oni su zapravo isto stvorenje,
samo što je jedan davno izgubio plač
kad ga je zakopao u grudi zemlje
da ga sačuva
i onda zaboravio.
Zeleno na očima, crveno na ustima,
drugi je zadržao u sebi svoj plač
i nabavio reket za badminton,
reket nalik na onaj kojim smo
u djetinjstvu udarali hruštove koji lete
i neki su ih, kad ih sruše na pod,
još polovili rubom,
kriveći tako obruče reketa
i trgajući njegove žice,
ali nikako ne ja.
Patka je jutros jela nar.
Ili, patka je jučer snijela taj nar.
Bila je crvena,
crvenog kljuna i crvenog repa,
bila je zelena,
kao skakavac, zrikavac,
crvena i zelena kao meso koje sjedi na travi.
Dan je standardan
kao rane na koljenima,
laktovima,
listovima i bedrima djevojčica
koje igraju nogomet
na minskom polju
u travi višoj od njihovog struka.