Dieter M. Gräf
FELTRINELLI SCHENKT ZUR HOCHZEIT EINEN ASCHENBECHER
- 1 TAIFUN | Übersetzungen: hrfrensrnles
- 2 N. ÜBERQUERT DIE ALPEN, TAIPEH | Übersetzungen: enfrsrnlhr
- 3 DER POCKENNARBIGE TÖTET W. | Übersetzungen: hritfrennlpl
- 4 IDROSCALO. OSTIA | Übersetzungen: fritensrnlplhr
- 5 DAS KLINGEN DER SCHÜSSE AM COMER SEE | Übersetzungen: fritennlesplhr
- 6 FELTRINELLI SCHENKT ZUR HOCHZEIT EINEN ASCHENBECHER | Übersetzungen: hrfrruitsrennlespl
- 7 FELTRINELLIS ASCHENBECHER II | Übersetzungen: fritennlhr
- 8 VÉZELAY DSCHIHAD | Übersetzungen: hrfritsrennles
- 9 DER NACKTE GINSBERG | Übersetzungen: trfrsrennleshr
- 10 ZUNI NY | Übersetzungen: hrsrennlfrpl
- 11 KALININ SPRICHT ZUM SUPERMARKT VIKTORIJA | Übersetzungen: itnl
- 12 RÖMISCH | Übersetzungen: hrnl
- 13 R. L. | Übersetzungen: itnl
- 14 CLARETTA | Übersetzungen: itfrhrnl
CADEAU DE MARIAGE), russisch (ФЕЛЬТРИНЕЛЛИ ДАРИТ ПЕПЕЛЬНИЦУ НА СВАДЬБУ), italienisch (FELTRINELLI OFFRE UN POSACENERE COME
REGALO DI MATRIMONIO), serbisch (ФЕЛТРИНЕЛИ ПОКЛАЊА ЗА ВЕНЧАЊЕ ПЕПЕЉАРУ), englisch (FELTRINELLI GIVES AN ASHTRAY AS A WEDDING PRESENT), niederländisch (FELTRINELLI GEEFT EEN ASBAK ALS BRUILOFTSGESCHENK), spanisch (FELTRINELLI REGALA UN CENICERO COMO REGALO DE BODAS), polnisch (FELTRINELLI DAJE POPIELNICZKĘ W PREZENCIE ŚLUBNYM)
FELTRINELLI SCHENKT ZUR HOCHZEIT
EINEN ASCHENBECHER
„und scheitern, ja, das bringts in diesem leben“
Th. Kling, Leopardi: L´Infinito / Das Unendliche
einen so großorange tischfüllenden Aschenbecher
schenkt Giangiacomo Feltrinelli zur Hochzeit
von Renate und Walter Höllerer, als wollten sich
alle darin ausdrücken, Asche im Design sein:
hier sind die Toten, noch bevor die Schüsse fallen.
Auf einem der schönen Sessel liegt, achtlos
hingeworfen, der Gurt mit der daran angehängten
riesigen Pistole. Nun in Havanna, in einer
kleinen Wohnung von siebzig, achtzig Quadrat
metern, sie gehört Fidel Castro. Quasselt
wie ein Buch, so dass es nie zustande kommt, und
Inge, nunmehr la Feltrinelli, fotografiert ihn
im Pyjama, den er bestimmt heute noch gern trägt.
Giangiacomo trug zwei Häute und sah seltsam
aus, als es ihm endlich gelungen war, sie loszuwerden.
Lief dann über Wiesen, die Zähne verkamen ihm,
getrocknete Hülsenfrüchte machte er nutzbar, indem
er zeigte, dass sie ihr Volumen in Wasser
vergrößern, so dass ein Metallplättchen nach oben
gedrückt werden kann, einen Zündmechanismus
auslösend; mische chlorsaure Kaliumtabletten aus
der Apotheke und Puderzucker oder flüssiges
Paraffin und Sägemehl, kombiniert mit Schnitzeln
von Waschseife. Der Verlag war fauve geworden,
kadmiumgelb, dunkelgrün, signalrot. Er grub sich
allmählich weg, noch konnte man ihn an
nikotinfarbenen Fingern erkennen, den Geldspritzen,
doch ist es gemein, zu sagen, dass das Grundstück
ihm gehört habe, auf dem er einen Hochspannungsmast
sprengen wollte und selbst in die Luft flog.
Es ist nicht leicht, nach unten zu kommen, und
nicht sinnlos, aber keiner sieht gut dabei aus.
Er griff zu Patronen, verchromt und glänzend, die
Rundung von intensiv leuchtender Farbe. Ich
bat ihn darum, mir eine zu schenken (Morucci).
Der Aschenbecher befindet sich nach vierzig
Jahren noch immer in Berlin-Charlottenburg, in
der Heerstraße, nun auf dem Boden, wie ein
Hundenapf, der nie seinen Hund sah. Briefmarken
wurden hier abgelegt, Expressaufkleber, auch
das schöne Sachen, die bald keiner mehr braucht.
Übersetzungen:
FELTRINELLI ZA VJENČANJE POKLANJA PEPELJARU
„..a i neuspjeh, zar ne, to je to u životu“
Th. Kling, Leopardi: L’Infinito / Beskonačnost
tako jednu veliku narančastu pepeljaru koja ispunja stol
poklanja Giangiacomo Feltrinelli na vjenčanju
Renate i Waltera Höllerera, kao da su se
svi htjeli u njoj ugasiti, biti pepeo u dizajnu:
mrtvi su ovdje, jos prije nego se pucnji začuju.
Na jednom od lijepih naslonjača počiva nemarno
odbačen remen s divovskim pištoljem. Sada u Havani,
u malom stanu od sedamdesetak, osamdesetak kvadrata,
koji Fiedelu Castru pripada. Brblja poput knjige koja se nikad ne
napiše, a Inge, sad la Feltrinelli fotografira ga u pidžami
koju on sigurno i dan danas rado nosi.
Giangiacomo je nosio dvije kože i izgledao čudno kad mu
je konačno pošlo za rukom da ih se riješi.
Hodao je onda livadama, zubi mu propali,
suho koštunjavo voće je učinio uporabljivim pokazujući kako
im raste zapremina u vodi, tako da se metalna pločica može gurnuti
prema gore aktivirajući upaljač; pomiješati kao klor kiselkaste kalijumske
tablete iz ljekarne sa šećerom u prahu, ili tečni parafin i piljevinu
s odrescima od sapuna. Izdavač je u fovizmu,
kadmiumski žut, tamnozelen, jarkocrven. Ukopao se postupno ispod
njega i jos ga se moglo prepoznati po prstima nikotinske boje,
injekcijama novca, no ipak bi bilo zlobno reći da je posjed
pripadao njemu, posjed na kojemu je htio minirati dalekovod,
a sam odletio u zrak.
Nije lako pasti nisko i
nije besmisleno, ali pri tomu nitko ne izgleda dobro.
Zgrabio je patrone, kromirane i sjajne, oblina
jarko svijetleće boje. Zamolih ga
da mi pokloni jednu (Morucci).
Pepeljara se nakon četrdeset godina još uvijek
nalazi u Berlin-Charlottenburgu, u
Heerstraße, ali sad na podu poput posude za pse
koja nikad nije vidjela svoga psa. Tu bi stajele poštanske
marke, naljepnice za ekspres pisma kao i
lijepe stvari koje uskoro nikomu neće trebati.
FELTRINELLI OFFRE UN CENDRIER COMME
CADEAU DE MARIAGE
"et subir un échec, oui, c'est ça qui rapporte dans cette vie"
Th. Kling, Leopardi: L'infinito/L'infini
un cendrier orange si grand qu'il prend toute la table
voilà le cadeau de Giangiacomo Feltrinelli pour
le mariage de Renate et Walter Höllerer, comme si tous
désiraient s'y pressurer pour être cendre dans le design:
voici les mort avant que les coups de feu ne partent.
Posée sur un des beaux fauteuils, plutôt jetée négligemment,
la ceinture munie d'un révolver grand format qui y est accroché.
A la Havane maintenant, dans un petit appartement de soixante-
dix, quatre-vingt mètres carrés, il appartient à Fidel Castro.
Jacasser comme un livre, si bien qu'il ne se fera
jamais, et Inge, désormais La Feltrinelli, le photographie
en pyjama, qu'il aime encore bien porter aujourd'hui.
Giangiacomo portait deux peaux et avait l'air bizarre
quand il avait enfin réussi à s'en débarrasser. Puis
passait par les prés, ses dents se gâtaient, il mettait à
profit des légumineuses séchées en montrant qu'elles
amplifient leur volume dans l'eau, si bien qu'une petite plaque
de métal peut être pressée vers le haut, déclenchant
un mécanisme d'allumage; on mêle des comprimés
de potassium chloré venant de la pharmacie avec du sucre
de glace, ou de la paraffine liquide avec de la sciure, combinés avec
des petits bouts de savon. Sa maison d'édition était devenue fauve,
jaune cadmium, vert foncé, rouge vif. Il s'effaçait en s'enterrant peu à peu,
on pouvait encore le reconnaitre à ses doigts jaunis par la nicotine,
aux injections de capitaux, mais c'est plutôt mesquin de dire que lui
a appartenu la parcelle de terrain sur laquelle il voulait dynamiter
un pylône à haute tension et sauta lui-même. Ce n'est pas facile
de tomber bien bas, ni insensé, mais personne n'y est bien.
Il saisit les cartouches, chromées et brillantes, leurs arrondis luisant
intensément. Je lui demandai de m'en offrir une (Morucci).
Quarante ans ont passé et le cendrier se trouve toujours à Berlin-
Charlottenburg, dans la Heerstrasse, mais maintenant sur le sol,
comme une écuelle qui n'a jamais vu son chien. On y a déposé des
timbres, des auto-collants, la belle affaire que voilà, nul n'en a plus besoin.
ФЕЛЬТРИНЕЛЛИ ДАРИТ ПЕПЕЛЬНИЦУ НА СВАДЬБУ
“…und scheitern, ja, das bringts in diesem leben”
Th. King, Leopardi: L`Infinito/ Das Unendliche
оранжевую, огромную, во весь стол, пепельницу
преподнес Джанджакомо Фельтринелли в качестве свадебного подарка
Вальтеру и Ренате Хёллерер , словно им так уж не терпелось,
чтоб их потушили об неё, как сигареты, вот-вот, стать пеплом в авангардном
интерьере: уже покойники, хотя ещё никто не стрелял.
«На элегантное кресло небрежно брошен
ремень с висящими на нем тяжёлыми
пистолетами». Ремень теперь в Гаване, «в небольшой,
около восьмидесяти квадратных метров,
квартире» – квартире Фиделя. Диктатор болтает и болтает,
как книга, которая никогда не выйдет в свет, и
Инге – отныне она “La Feltrinelli” – фотографирует его
в пижаме, наверняка он и сейчас любит её надевать.
Джанджакомо родился в счастливой рубашке, и выглядел
странно, когда наконец-то от неё отделался.
Он бродил по лужайкам (зубы уже совсем пропали),
пока не придумал, как использовать сушёные бобы.
Набухая в воде, они увеличиваются в объёме, так что
давят на жестяную пластинку – и та поднимается
всё выше, приводя в действие нехитрое
взрывное устройство: надо только смешать таблетки калия хлорида
(продаются в аптеке) с сахарной пудрой или жидкий
парафин с опилками и добавить стружки
хозяйственного мыла. Издательство заблистало всеми цветами
радуги – от жёлто-кадмиевого до тёмно-зеленого и сигнально-красного. Он
всё больше и больше терял свой облик в подполье, узнать его можно было
лишь по жёлтым от никотина пальцам, щедро отсчитывавшим
денежки, но все-таки нечестно утверждать, что ему же и принадлежал
земельный участок, на котором
он пытался взорвать опоры ЛЭП и взорвался сам.
Нелегко столь низко пасть, хотя и был в этом какой-то смысл, но
как тут будешь хорошо выглядеть!
«Он взял в руки патроны, хромированные и блестящие,
закруглённые навершия их сияли. Я попросил его
подарить мне один» (Валерио Моруччи ).
Пепельница (прошло уже сорок лет) все ещё
жива в Шарлотттенбурге в Берлине
на Хеерштрассе, но только её держат на полу, как собачью
миску, из которой никогда не ела ни одна собака.
В неё складывали почтовые марки, наклейки, но и это –
красивые, никому не нужные, безделушки.
FELTRINELLI OFFRE UN POSACENERE COME
REGALO DI MATRIMONIO
“und scheitern, ja, das bringts in diesem leben”
Th. Kling, Leopardi: L’Infinito / Das Unendliche
un posacenere arancione cosí grande da occupare
tutto il tavolo è il regalo di Giangiacomo Feltrinelli
per il matrimonio di Renate e Walter Höllerer,
come se tutti volessero scuotercisi dentro, essere
cenere nel design: ecco i morti, ancora prima che
partano gli spari. Posata su una bella poltrona,
buttata lí distrattamente, la cintura con un’enorme
pistola attaccata. All’Avana, ora, in una piccola
abitazione di settanta, ottanta metri quadri, che
appartiene a Fidel Castro. Ciancia come un libro,
in modo tale da non farlo mai, e Inge, ormai la Feltrinelli,
lo fotografa con il pigiama che ama portare ancora oggi.
Giangiacomo portava due pelli e aveva un aspetto
strano, quando era riuscito finalmente a liberarsene.
Poi correva nei prati, i suoi denti si guastavano,
rendeva coltivabili legumi secchi mostrando
che in acqua essi aumentano il loro volume, come
una placca di metallo può essere spinta verso l’alto
causando un processo di accensione; mescolare compresse
di clorato di potassio prese in farmacia e zucchero
vanigliato o paraffina liquida e segatura, combinate
con pezzetti di sapone. La Casa editrice era diventata
fulva, giallo cadmio, verde scuro, rosso vivo. Affondava
via poco a poco, lo si poteva ancora riconoscere
per le dita ingiallite dalla nicotina, iniezioni di denaro,
ma è ingiusto dire che gli apparteneva il fondo dove
voleva far saltare un traliccio dell’alta tensione e fu
scagliato in aria anche lui. Non è facile cadere in basso,
né è senza senso, ma nessuno ha un bell’aspetto in quella
situazione. Prese le cartucce, cromate e brillanti,
con curve di colore intensamente lucenti. Gli chiesi
di regalarmene una (Morucci). Dopo quarant’anni,
il posacenere si trova ancora a Berlino, quartiere Charlottenburg,
Heerstraße, ma per terra, come una ciotola che non ha
ancora visto il proprio cane. Ci hanno messo dentro
francobolli, adesivi di posta prioritaria, anche queste
sono belle cose di cui presto nessuno avrà bisogno.
ФЕЛТРИНЕЛИ ПОКЛАЊА ЗА ВЕНЧАЊЕ ПЕПЕЉАРУ
„и неуспех, зар не, то је то у животу“
Т. Клинг, Леопарди: L'infinito/Бесконачност
тако једну велику наранџасту пепељару која испуњава сто
поклања Ђанђакомо Фелтринели за венчање
Ренате и Валтера Хелерера, као да су се
сви хтели у њој угасити, бити пепео у дизајну:
овде су мртви, још пре него што се зачују пуцњи.
На једној од лепих фотеља лежи, немарно
одбачен, појас са прикаченим
огромним пиштољем. Сада у Хавани, у малом
стану од седамдесет, осамдесет квадрата,
који припада Фиделу Кастру. Брбља
попут књиге, тако да она никада не настаје, а
Инге, сада ла Фелтринели, фотографише га
у пиџами, коју он сигурно и дан данас радо носи.
Ђанђакомо је носио две коже и чудно
изгледао, када је коначно успео да их се реши.
Трчао је преко ливада, зуби су му пропали,
сушене махунарке начинио је корисним, показао
је како им се у води волумен
повећава, тако да се метална плочица може
гурнути горе активирајући упаљач; помешати попут хлора киселе
калијумске таблете из апотеке и шећер у праху или течни
парафин и струготине, у комбинацији са одресцима
сапуна за прање веша. Издавач је у фовизму,
кадмијумски жут, тамнозелен, јаркоцрвен. Укопао
се постепено све дубље, још се могао препознати по
никотином обојеним прстима, ињекцијама новца,
ипак је злобно рећи, да му је припадао
посед на коме је хтео разнети стуб високог
напона а сâм одлетео у ваздух.
Није лако пасти ниско и
није ни бесмислено, али при том нико не изгледа добро.
Зграбио је патроне, хромиране и сјајне, облина
интензивно светлеће боје. Замолио сам
га, да ми поклони један (Моруци).
Пепељара се налази након четрдесет
година још увек у Берлин-Шарлотенбургу, у
Херштрасе, сада на поду, као посуда
за псе, која никада свог пса видела није. Поштанске марке
су стајале у њој, налепнице за експресна писма као и
лепе стварчице, које ускоро више никоме неће бити потребне.
FELTRINELLI GIVES AN ASHTRAY AS A WEDDING PRESENT
"and failure, yes, that does it in this life"
T. Kling, Leopardi: L'Infinito / Das Unendliche
this hugely orange, table-filling ashtray,
Giangiacomo Feltrinelli's wedding present
for Renate and Walter Höllerer, as if everyone wanted
to put themselves out in it, to be ashes in design:
here are the dead, even before shots are fired.
On one of the lovely armchairs lies
the carelessly tossed holster; hanging on it is
the gigantic pistol. Now, in Havana, in
a little apartment of seventy or eighty square
meters, it belongs to Fidel Castro. Babbles
like a book, so that it's never finished, and
Inge, now la Feltrinelli, photographs him
in pajamas he surely still loves wearing today.
Giangiacomo wore two skins and looked funny
when he finally managed to get rid of her.
Ran across fields then, teeth degenerating,
made dried legumes useful by showing
how they increase their volume
in water, so they push up a little
metal plate and trigger an ignition
mechanism; mix potassium chlorate tablets from
the pharmacy with powdered sugar or liquid
paraffin and sawdust, with added slivers
of laundry soap. The publisher had turned fauve,
cadmium yellow, dark green, signal red. Gradually
dug himself out, could still be recognized
by his nicotine-colored fingers, the cash injections,
but it's cruel to claim it belonged to him,
the plot of land where he wanted to blow up
an electric pylon but blew himself up instead.
It's not easy to get to the bottom, and
not senseless, but nobody looks good doing it.
He reached for cartridges, chromed and shiny,
the curve of intensely shining color. I
asked him to give me one of them (Morucci).
The ashtray can still be found, forty
years later, in Charlottenburg in Berlin, on
Heerstraße, on the floor now, like a
dog dish that never saw its dog. Stamps
stored here, express stickers, such
beautiful things, soon needed no more.
FELTRINELLI GEEFT EEN ASBAK ALS BRUILOFTSGESCHENK
‘en mislukken, ja, daar schop je het in dit leven ver mee.’
Th. Kling, Leopardi: L’Infinito / Het oneindige
een zo grootoranje tafelvullende asbak
geeft Giangiacomo Feltrinelli ten geschenke bij de bruiloft
van Renate en Walter Höllerer, alsof zij zich daarin
met zijn allen wilden uitdrukken, as in het design zijn:
hier zijn de doden, nog voordat de schoten vallen.
Op een van de mooie fauteuils ligt, achteloos
weggegooid, de gordel met daaraan vastgeklonken
het enorme pistool. Nu in Havanna, in een
kleine woning van zeventig, tachtig vierkante
meter, Fidel Castro’s eigendom. Zwatelt
als een boek, zodat het nooit tot stand komt, en
Inge, van nu af aan la Feltrinelli, fotografeert hem
in de pyjama die hij vast nog met genoegen draagt.
Giangiacomo droeg twee huiden en zag er vreemd
uit, toen het hem eindelijk gelukt was haar kwijt te raken.
Ging toen door de velden, tanden in de versukkeling,
gedroogde peulvruchten maakte hij zich ten nutte door
te tonen dat zij hun volume in water
vergroten, zodat een metalen schijfje omhoog
kan worden gedrukt wat een ontstekingsmechanisme
in werking zet; meng kaliumchloraattabletten uit
de apotheek met poedersuiker of vloeibare
paraffine en zaagsel, gecombineerd met partjes
huishoudzeep. De uitgeverij was fauve geworden,
cadmiumgeel, donkergroen, signaalrood. Hij groef zich
stilaan weg, nog kon je hem herkennen
aan zijn nicotinekleurige vingers, de geldinjectie,
maar het is gemeen om te beweren dat het perceel
het zijne was waar hij de hoogspanningsmast
wilde opblazen en zelf de lucht invloog.
Het is niet eenvoudig naar beneden te komen, en
niet zinloos, maar je komt er niet mee weg.
Hij greep naar patronen, verchroomd en glanzend, de
ronding van een intens oplichtende kleur. Ik
vroeg of hij mij er eentje cadeau wilde doen (Morucci).
De asbak bevindt zich na veertig
jaar nog altijd in Berlijn-Charlottenburg, in
de Heerstrasse, nu op de vloer, als een
hondenbak die zijn hond nooit te zien kreeg. Postzegels
werden hier afgeweekt, Priority-stickers, ook dat
van die mooie dingen die gauw niemand meer hoeft.
FELTRINELLI REGALA UN CENICERO COMO REGALO DE BODAS
“y el fracaso en la vida… eso mola”
Th. Kling, Leopardi: L’infinito
un cenicero naranja que ocupa toda la mesa es el
regalo de Giangiacomo Feltrinelli para la boda
de Renate y Walter Höllerer, como si quisieran todos
apagarse dentro, ser ceniza y formar parte del diseño:
aquí están los muertos, antes incluso de que lleguen
las balas. Sobre uno de los bellos sillones puede verse,
como arrojado descuidadamente, el cinturón del que
cuelga una enorme pistola. Ahora en la Habana, en un
pequeño apartamento de setenta u ochenta metros
cuadrados que pertenece a Fidel Castro. Parlotea
como un libro, como si nunca fuera a alcanzar
un final, mientras Inge, desde este momento la
Feltrinelli, lo fotografía con el pijama que hoy
todavía gusta de llevar. Giangiacomo llevaba
dos pieles y adquirió un extraño aspecto cuando
finalmente logró desembarazarse de ellas. Luego corría
por el prado, los dientes se le echaron a perder,
conseguía volver cultivables legumbres secas,
mostrando cómo se incrementaba su volumen en el agua,
cómo una placa de metal era impulsada hacia arriba,
provocando un proceso de ignición; mézclense astillas
de cloruro potásico de la farmacia con azúcar en polvo
o parafina líquida y serrín, todo en un convoluto con recortes
de jabón de lavar. La editorial se volvió fauvista,
amarillo cadmio, verde oscuro, rojo de semáforo. Él se iba
extinguiendo y ahondando en sí mismo; aún podía
ser reconocido por sus dedos color nicotina, las inyecciones
de capital, pero sería de mal gusto afirmar que era
de su pertenencia el solar en el cual quiso hacer volar
por los aires un poste de alta tensión, saltando él
mismo por los aires. No es fácil tocar fondo ni el hacerlo
carece de sentido, pero nadie en tales condiciones,
conserva buen aspecto. Recurrió a cartuchos cromados
y brillantes, la curvatura de una intensa luminosidad
y color. Yo le pedí que me regalara uno (Morucci).
El cenicero se encuentra todavía después de cuarenta
años en Berlín-Charlottenburg, en la Heerstraβe,
pero en el suelo, como una escudilla de perro que nunca
ha conocido a su perro. Se han depositado dentro sellos,
pegatinas de correo prioritario y también
aquellas cosas bellas que nunca nadie más precisará.
FELTRINELLI DAJE POPIELNICZKĘ W PREZENCIE ŚLUBNYM
"i przegrać, tak, tyle można się dorobić w tym życiu"
Thomas Kling, Leopardi: L'Infinito / Nieskończoność
taką wielkopomarańczową zajmującą cały stół popielniczkę
Giangiacomo Feltrinelli daje w prezencie ślubnym
Renate i Walterowi Höllererom, jakby wszyscy chcieli
się w niej odcisnąć, utworzyć z popiołu własny design:
tu są zmarli, zanim jeszcze padną strzały.
Na jednym z ładnych fotelików leży, rzucony
niedbale, pas z wielkim pistoletem
w kaburze. Teraz w Hawanie, w
małym mieszkaniu siedemdziesięcio-, osiemdziesięcio
metrowym, należącym do Fidela Castro. Ten plecie
jak książka, która nigdy nie powstanie, i
Inge, obecnie la Feltrinelli, fotografuje go
w piżamie, którą na pewno lubi nosić do dzisiaj.
Giangiacomo miał dwie skóry i wyglądał
dziwnie, gdy udało mu się w końcu ich pozbyć.
Biegał potem po łąkach, zęby mu się popsuły,
zademonstrował przydatność nasion strączkowych,
pokazując, że zwiększają objętość
w wodzie, dzięki czemu wypychają do góry
metalową płytkę, uruchamiając mechanizm
zapłonowy; zmieszaj chlorek potasu w tabletkach
z apteki i cukier puder lub płynną parafinę
oraz trociny w kombinacji ze skrawkami
mydła do prania. Wydawnictwo zrobiło się płowe,
kadmowo żółte, ciemnozielone, jaskrawoczerwone. Wkopywał się
w podziemie stopniowo, nie można go też było rozpoznać
po żółtych od nikotyny palcach, odpryskach monet,
niegodziwie jest jednak mówić, że do niego
należał teren z masztem wysokiego napięcia,
który chciał wysadzić, a sam wyleciał w powietrze.
Niełatwo jest zejść z niego i nie jest to
pozbawione sensu, ale nikt nie wygląda wtedy dobrze.
Sięgnął po naboje, chromowane i lśniące,
zaokrąglenia w mocno błyszczącym kolorze.
Poprosiłem go, żeby mi jeden podarował (Morucci).
Czterdzieści lat później popielniczka znajduje
się nadal w Berlinie-Charlottenburgu, przy
Heerstraße, tyle że teraz na podłodze, jak
miska dla psa, która nigdy psa nie widziała. Znaczki
pocztowe w niej trzymano, naklejki na listy ekspresowe, to
także ładne rzeczy, których nikt wkrótce nie będzie potrzebował.