Ida Börjel

Imam svoj grčki ponos da se oslonim i ne puknem. Izađem na komad svoje grčke zemlje i on je tu. Na grčkome tlu nikao je svijet. Gajim masline u zemlji po kojoj su nekad grčki geniji  hodili. Fine grčke koze trčkaraju naokolo i ostavljaju svoje tragove. Crna grčka koza penje se na krov restorana i okreće malu glavu prema  mirnom grčkom selu i potvrđuje sve. Tako Italijani tvrde da imaju historiju, tako Njemci i Finci potvrđuju historiju. Skromne grčke žene hode sve zajedno u crnini i nikad ne zaboravljaju. Drugi  nastavaljaju zaboravljati.  Belgijanci zaboravljaju, Danci se ne sjećaju. Luksemburžanima ništa ne dolazi na pamet.  Hodim povijena ispod gčkog lišća da svoje pokupim masline. Grčke koze stižu trkom. Glaseći se kao što su uvijek činile, od samog početka, ali ko se toga sjeća. Stojim ispred svojih stabala i to je početak svega, ali ko daje ponosu mjesto koje zaslužuje. Italijanska krv nastavlja rasti, francuski prasnu zbog ničega. Stojim u grčkom zalasku sunca onako kako su stajali prije mene. Grčke žene u crninini klimaju šutke jedna drugoj, jašući magarce uz ivicu puta

I have my Greek pride to hold and not to burst. I walk out on my piece of Greek land and there it is. In the Greek ground the world grew. I grow olive trees in the soil where Greek geniuses once trod. Little neat Greek goats run about, leaving their tracks. The black Greek goat jumps up on the roof of the restaurant and tosses its little head in the peaceful Greek village, affirming it all. So Italian people claim to have history, so Germans and Finnish make their claims. The modest Greek women come walking together in black and they will never forget. Others keep forgetting. Belgian people forget, the Danish do not remember. Luxembourgian people cannot think of anything to recall. I walk, back bent, under the Greek foliage to collect my olives. Greek goats come running. They make the same noise they always have made since the beginning, but who seems to remember? I stand beside my trees and it is the beginning of it all, but who gives pride its proper place? The Italian blood keeps rising the French burst for nothing at all. I stand in the Greek dusk just as they once did before me. The black Greek women silently nod at each other from the donkeys along the road

J’ai ma fierté grecque à porter sans faille. Je sors sur mon bout de terre grecque et le voilà. C’est du sol grec que le monde s’est nourri. Je cultive des oliviers dans la terre que des génies grecs ont un jour foulée. De petites chèvres soignées font des cabrioles grecques et laissent des traces. La chèvre grecque est noire et grimpe sur le toit du restaurant, balançant sa petite tête au sommet du paisible village grec, saluant le monde. Alors comme ça les Italiens prétendent avoir de l’histoire, alors les Allemands et les Finlandais prétendent de l’histoire. Les femmes grecques réservées cheminent ensemble en noir et n’oublieront jamais. D’autres oublient tout le temps. Les Belges oublient, les Danois ne se souviennent plus. Les citoyens luxembourgeois ne trouvent rien à se rappeler. J’avance le dos courbé sous le feuillage grec pour rassembler mes olives. Des chèvres grecques accourent. Elles poussent les mêmes cris qu’elles ont toujours poussés, depuis le commencement, mais qui semble s’en souvenir ? Je suis auprès de mes arbres et c’est le commencement de tout, mais qui donne à la fierté sa véritable place ? Le sang italien monte les Français défaillent pour un rien. Je me tiens debout dans le coucher de soleil grec comme cela s’est fait un jour avant moi. Les femmes grecques en noir se saluent d’un hochement de tête silencieux depuis les ânes le long de la route

Imam svoj grčki ponos da se na njega oslonim da ne puknem. Izađem na svoj komad grčke zemlje, i eto ga. Na grčkom tlu nikao je svet. Gajim stabla masline na tlu po kom su nekad hodali grčki geniji. Fine male grčke koze trčkaraju naokolo ostavljajući tragove. Crni grčki jarac skače na krov restorana i zabacuje glavicu u mirnom grčkom selu, sve to potvrđujući. Tako Italijani tvrde da imaju istoriju kao što i Nemci i Finci iznose svoje tvrdnje. Skromne grčke žene hodaju zajedno. U crnini, i nikada neće zaboraviti. Ostali zaboravljaju. Belgijanci zaboravljaju. Danci se ne sećaju. Narodu Luksemburga ne pada na pamet ništa čega bi se mogli setiti. Hodam, pogurena, kroz opalo grčko lišće da sakupim svoje masline. Grčke koze pritrčavaju. Ispuštaju iste zvuke kao što su otkako je sveta i veka, ali ko se toga seća? Stojim pored svojih stabala i to je početak svega, ali ko još ponosu daje mesto koje zaslužuje? Italijanska krv stalno ključa, Francuzi prasnu tek tako. Stojim u grčkom sutonu kao što su i oni nekad pre mene. Crne grčke žene tiho klimaju glavom jedna drugoj, vukući magarce putem