Richard Anders

Pan's hour in Berlin, with people fled
to the woods, the lakes, from the noon heat.
Now at last a stillness again
in our darkened flat.

Through a chink in the curtain flickers
another summer, through the loud years
after childhood, and more deeply
blackens the tree shadows.

And on that wall where no sound
comes through the glass of pictures, an old sky
hangs motionless over the path, the meadow
that never loses its green, as though

that January snow had not fallen
over the past, snow had not fallen
on all the earlier summers, the stillness
had not been broken by the boom of guns.

In dream there's no time. Every tree in the park
has been transplanted from that paradise
where someone plays who may already be dead,
a child with an old man's wrinkles, whose
photograph yellows.

Heure de Pan à Berlin, midi torride
où les gens fuient la canicule
via lacs et forêts puis retour au calme
dans l'appartement assombri

Après tant d'années de bruit,
il se peut que dans l'interstice d'un rideau
cet été-là noircisse
davantage l'ombre des arbres.

Et au mur en face où nul son
ne trouble la peinture sous verre il y a un vieux ciel
sur le chemin champêtre, la prairie, elle
ne cesse de verdoyer, comme si

nulle neige d'antan n'était tombée
en janvier, nulle neige sur
les étés passés et ce silence
ininterrompu par aucune rafale de balles.

Le rêve n'a pas le temps. Chaque greffe d'arbre
du parc communal provient du paradis où
quelqu'un, peut-être défunt d'ailleurs, joue,
un gosse aux rides de vieillard dont la photo jaunit.

L’ora di Pan a Berlino, tutti gli abitanti
per il caldo meriggio, nei boschi
o fuggiti sui laghi, finalmente silenzio
di nuovo nella casa in penombra.

Da uno spiraglio della tenda brilla
a traverso gli anni, chiassosi, dopo l’infanzia
un’altra estate che più profondamente
abbuia le ombre degli alberi.

E di fronte alla parete, dove nessun suono
penetra il vetro del quadro, un vecchio cielo
sovrasta il viottolo, il prato,
che mai cessa di verdeggiare, come

se sul passato in quel gennaio
non fosse caduta la neve, nessuna neve
su tutte l’estati precedenti e non fosse
rotto il silenzio dal tuono degli spari.

Il sogno non ha tempo. Ogni albero nel parco
cittadino è trapiantato dal paradiso, dove
sta giocando qualcuno che forse è già morto,
un bimbo con le rughe, la cui foto ingiallisce.

Час Пана в Берлине, и все
от полуденного зноя в леса,
на озёра удрали, наконец опять тишина
в затемненной квартире.

В просвете между штор мелькает
за годами, шумящими вслед за детством,
другое лето, там густые
деревьев тени черны.

А на стене сквозь стекло картины
не пробиться и шороху, прежнее небо
застыло над проселком, и луг
всегда зеленеет, как если бы

в том давнем январе
не падал снег, не выпадал
ни в одно былое лето, и тишину
не разрывал грохот орудий.

У грёз нет времени. В нашем парке
каждое дерево пересадили из рая, там
кто-то играет — верно, мёртвый уже,
мальчик-старик, всё желтей его фото.

Panov čas u Berlinu, žitelji su
od podnevne jare u šume, na jezera
pobjegli, konačno opet tišina
u zamračenom stanu.

Kroz prorez u zavjesi svjetluca
djetinjstvom, preko godina zvonkih,
jedno drugo Ijeto, što dublje
sjenke drveća zacrni.

A prijeko na zidu, kamo šum zastakljenu
sliku ne doseže, jedno staro nebo
stoji nad livadom i poljskim putem,
što nikad ne prestaju da se zelene,

kao da na prošlost onog januara
ne pade snijeg, snijeg na sva
ranija ljeta, kao da tišinu
ne prolomi grmljavina topova.

San vremena nema. Svako drvo u parku
iz raja je presađeno, tu gdje neko
se igra, ko možda već je mrtav,
dijete sa staračkom borom, i slikom što vene.