Jan Wagner

„Again he fighting with his foe, counts o’er his scars,
                        Tho’ Chelsea’s now the seat of all his wars,
                        And fondly hanging on the lengthening tale,
                        Reslays his thousands o’er a mug of ale.“
                        - Sir John Soane, inscription at the summerhouse
                        of the Royal Hospital, London -

the veterans grow out of the grass
attired in emeritus uniforms;
their heavy buttons seem so matt
in the late sunlight – the brass glinting back.
they grow from the grass as in the myths
when an army was sowed with dragon’s teeth.

indeed the veterans bare their teeth
on photographs as brown as parched grass
in summer – more faded even than myths.
battle, said the greek, is where all forms
begin, to battle too all things lead back.
and now the veterans assault their matt-

erhorn of memories, its glow grown matt
against the light. their false teeth
however, long forgotten, they’ve left back
in the plain. easily overlooked in the grass
are grandchildren happy with the basest forms
of game – unlike the veterans themselves, smiths

of fate in a game surrounded with myths,
where king meets king and knights give mate.  
(small wonder then the craftsman who forms
the pieces uses ivory and walrus teeth).
in the veterans’ garden grows the grass.
the snail with one foot out slides back.  

the veterans’ thoughts often take them back
but rarely forward. what transpires are myths.
their grandchildren play on the very grass
on which their comrades fell, whose eyes were matt
in death. survival means to clench your teeth
and master fate in all its manifold forms.

their nurses wear white uniforms
and still feel warm. they roll them back
inside when first stars flash their teeth,
and then a mighty army of myths
follows them up to their rooms. once matt,
their imprints soon dissolve in the grass.  

the dark forms drift across the grass –
some might think of teeth. or myths.
but the king stays back: checkmate.

“Luchando otra vez  con su enemigo, cuenta sus cicatrices,
                              aunque ahora es Chelsea el lugar de todas sus batallas,
                              y sujetándose con afecto del prolongado relato,
                              vuelve a dar muerte a miles sobre un vaso de cerveza.”*
                              Sir John Soane, inscripción en la casa de verano del
                              Royal Hospital de Londres  

los veteranos crecen de la hierba
levantándose en su honorable uniforme;
los pesados botones  le devuelven un guiño mate
a la luz postrera de la tarde.
crecen de la hierba como en los mitos
el ejército de los dientes de dragón sembrados.

los veteranos muestran sus dientes
en fotos que han tomado el color de la hierba
vieja, más amarillas que los mitos.
la batalla, dice aquel griego, es de las formas
el inicio, y todo retorna a ella.
los veteranos escalan el monte

cervino de sus recuerdos, de mate
resplandor a contraluz. los dientes postizos
que ya hace mucho quedaron en
la llanura. casi inadvertidos en la hierba
los nietos, gozando con las más simples formas
del juego. en contraste con el parco

intento de los veteranos de darse jaque mate
en el juego de los reyes,  de mitos
rodeado (los que a piezas blancas dan forma
utilizan marfil y dientes de morsa.)
en el jardín de los veteranos crece la hierba.
el caracol se desliza de vuelta a su casa.

los veteranos piensan a menudo en el pasado
y casi nunca en el futuro. surgen así los mitos.
los nietos juegan en la hierba
donde murieron los camaradas, en jaque
tras la batalla. vivir significa: hay que apretar
los dientes. y al destino dar forma.

las enfermeras llevan uniforme blanco
y son no obstante cálidas. los llevan rodando de vuelta
a la casa cuando las primeras estrellas dejan ver
sus dientes, y todo un ejército de mitos
los sigue a sus habitaciones. en lo que quedó mate
a causa del peso se levanta ahora la hierba.  
 
las formas oscuras caminan por la hierba,
se podría pensar en dientes. o en mitos.
el rey se queda en su jaque mate.

*Original: „Again he fighting with his foe, counts o’er his scars, / Tho‘
Chelsea’s now the seat of all his wars, / And fondly hanging on the
lengthening tale, / Reslays his thousands o’er a mug of ale.“

„Again he fighting with his foe, counts o’er his scars,
                           Tho‘ Chelsea’s now the seat of all his wars,
                           And fondly hanging on the lengthening tale,
                           Reslays his thousands o’er a mug of ale.“
                           Sir John Soane: muistokirjoitus Royal Hospital
                           -sairaalan kesäkäyttöön tarkoitetussa piharakennuksessa
                           Lontoossa
 

veteraanit nousevat ruohosta
kunniaunivormuissaan, muodostelmassa.
painavat messinkinapit tihrustavat uneliaina
iltapäivän myöhäiseen valoon, jonnekin sinne.
he nousevat ruohosta kuin myyteissä  
joukko maahan kylvettyjä lohikäärmeenhampaita.

valokuvissa välkähtävät veteraanien hampaat,  
kuvat ruskettuneita kuin kuloruoho,  
kellastuneempia kuin myytit.
taistelu, toteaa kreikkalainen, on muodon
alku, ja kaikki palaa jälleen siihen.
veteraanit nousevat muistojensa kuni-

nkaallisille huipuille, kuin uni-
kuviin. tasangolle jääneet tekohampaat  
jo kauan, kauan sitten, sinne
jonnekin. lastenlapset piiloutuvat ruohoon,
tyytyväisinä pelin pikku muodostelmiin.  
veteraanit taas tähtäävät mattiin,

tuskin viitsivät vaivautua myyttiin  
jos toiseen kietoutuneessa kuninkaitten  
pelissä. (valkeitten nappuloitten muotoilijat  
käyttävät norsunluuta ja mursunhammasta.)
veteraanien puutarhassa kasvaa ruoho.
kotilo liukuu kuoreensa, takaisin sinne.

he muistelevat mennyttä, tuskin koskaan sitä,  
tulevaa. niin saavat alkunsa myytit.
lastenlapset peleissään ruohossa,
missä toverit kaatuvat, taistelusta unisina.  
eläminen tarkoittaa: pitää purra hammasta.
kohtalo pitää muodostaa.

hoitajilla on valkoiset univormut lämpimien muotojensa
peittona. he kärräävät veteraanit sinne
sisään taas, kun ensimmäisten tähtien hampaat
välkähtävät, ja kokonainen joukko myyttejä
seuraa heitä huoneisiin. uneen  
painettu nousee taas, ruoho.

varjojen muodostelmat vaeltavat yli ruohikon.   
voimme ajatella hampaita. tai myyttejä.
paikoilleen siihen, mattiin, jää kuningas.

Again he fighting with his foe, counts o'er his scars,
                   Tho' Chelsea's now the seat of all his wars,
                   And fondly hanging on the lengthening tale,
                   Reslays his thousands o'er a mug of ale.“
                   – Sir John Soane, inscriptie in het summerhouse
                   van het Royal Hospital, London –


de veteranen groeien uit het gras
omhoog in hun ere-uniformen;
zware messingknopen knipogen mat
in laat licht van de namiddag terug.
ze groeien uit het gras zoals in mythen
het leger van gezaaide drakentanden.

de veteranen laten hun tanden
zien op foto’s die zo bruin als oud gras
zijn geworden – vergeelder nog dan mythen.
het begin, aldus die griek, van alle vormen
is de strijd, daarin komt alles terug.
de veteranen klimmen op de mat-

terhorn van hun herinnering, die mat
in het tegenlicht straalt, de valse tanden,
die diep in het dal al jaren terug
achter zijn gebleven. stil in het gras
de kleinkinderen, blij met minste vormen
van spel – de veteranen echter niet en
minder nog hun streven, bij het met mythen
omweven spel der koningen mat
te gaan staan. (zij die witte stukken vormen
gebruiken ivoor en walrustanden.)
in de veteranentuin groeit het gras.
de slak glijdt in zijn huis terug.

de veteranen denken vaak terug
en amper vooruit. zo ontstaan mythen.
de kleinkinderen spelen in het gras
waar de kameraden in beten, mat
van het gevecht. leven is: op je tanden
bijten en het lot daarbij zelf vormen.

de zusters dragen witte uniformen
en zijn toch warm. ze rijden hen terug
naar binnen als eerste sterren hun tanden
tonen en een heel leger van mythen
volgt hen op hun kamers. waar het mat
was door gewicht herrijst nu het gras.

donkere vormen dwalen over het gras –
aan tanden valt te denken, of aan mythen.
de koning staat terug in zijn mat.

Again he fighting with his foe, counts o‘er his scars,
                         Tho‘ Chelsea.s now the seat of all his wars,
                         And fondly hanging on the lengthening tale,
                         Reslays his thousands o‘er a mug of ale.
                         Sir John Soane, inskrypcja na Domu Letnim
                         The Royal Hospital, Londyn

weterani wyrastają z trawy
odziani w galowe uniformy
błyskają mosiężne guziki, mat
późnego światła, które w nich powraca.
jak wojsko, o którym mówią mity
jak posiane w trawie smocze zęby.

weterani pokazują zęby
na zdjęciach w brązie jak źdźbła starej trawy
bardziej jeszcze pożółkłych niż mity.
walka, mówi grek, jest początkiem formy,
do której wszystko niechybnie powraca.
weterani wspinają się na matt-

erhorn swoich wspomnieñ, podczas gdy mat
jaśnieje w żółtym świetle. sztuczne zęby
zostały na równinie, skąd nie wraca-
ją. wnuków niemal nie widać wśród trawy
cieszą się nawet z najprostszej formy
igraszek - innych niż gambity

weteranów, tak niemrawe, choć w mity
obrosłą grę królów winien wieñczyć mat.
(tym, którzy tworzą białe piony z formy,
służy kość słoniowa oraz zęby
morsa). w ogrodzie weteranów - trawy.
i ślimak, który do domu powraca.

weterani też wolą dokądś wracać
w myślach niż wybiegać naprzód. stąd mity.
wnuki bawią się wśród wysokiej trawy
gdzie żołnierska brać po ciężkim boju w matni
gryzie piach. żyć znaczy zagryźć zęby
nadawać losom coraz lepsze formy.

siostry noszą białe uniformy
są czułe: wózki weteranów zwracaj
ą w stronę domu, skoro tylko zęby
pierwszych gwiazd wzejdą na niebie, a mity
jak hufce podążą za nimi. w matrycy
z odciskiem prostują się trawy.

ciemne formy wędrują wśród trawy -
na myśl przychodzą zęby. albo mity.
król zostaje, tam, gdzie zastał go mat.

Again he fighting with his foe, counts o’er his scars,
                             Tho’ Chelsea’s now the seat of all his wars,
                             And fondly hanging on the lengthening tale,
                             Reslays his thousands o’er a mug of ale.*
                             Sir John Soane (Натпис на баштенској кући
                             Краљевске болнице у Лондону)


ветерани израстају из траве у својим
свечаним униформама; тешка
месингана дугмад одмигују мутним
сјајем касној светлости поподнева.
ничу из траве каоно у митовима силне
војске из посејаних змајевих зуба. *

осмехнути ветерани кезе зубе на сликама
пожутелим као спарушена трава,  
блеђим чак и од оних митова. борба је,
како вели онај грк, тек зачетак форме,
и све се опет своди на њу.
ветерани се пењу на матерхорн

својих сећања, који на светлости наспрамној
мутно и малаксало светлуца. вештачка зубала,
одавна чаме заривена у бусен на некој ледини.
унуци, једва приметни у трави, играју се –  
и најмањим обликом забаве задовољни –,
чиста супротност овлашном напору

ветерана да се у велом митова закриљеној игри
краљева матирају. (они што резбаре беле фигуре
употребљавају слоновачу или моржеву белокост.)
у башти ветерана расте трава.
пуж се увлачи у своју кућицу.
 
ветерани се често присећају прошлости
и ретко кад гледају напред. тако се рађају
митови. унуци цупкају по трави коју су
ратни другови гризли, смождени борбом.
живети, значи: стезати зубе. и клесати судбину.

сестре носе беле униформе па ипак
зраче топлином. гурају их у колицима
у зграду, чим прве звезде обеле зубе,
и читава хорда митова нагрне с њима у собе.
трава се усправља где се улегла
од тежине њихових мршавих тела.

тамне фигуре колају по трави –
мислимо ли на зубе или на митове.
свеједно, краљ остаје сам, матиран.


* алузија на оснивача Тебе, краљевића Кадма, сина феничанског краља Агенора. Кад му је Зевс уграбио кћер Европу, Агенор је, према једном прилично заметном миту, послао синове да је траже. После узалудног трагања и многих припетија, Кадмо је победио Аресовог змаја, и по наговору богиње Атене посејао његове зубе, из којих су никли наоружани ратници и одмах међу собом заметнули бој.