Tanja Pekić 
Translator

on Lyrikline: 4 poems translated

from: الصربية to: الفرنسية

Original

Translation

ПОВОДАЦ

الصربية | Jovan Zivlak

улицом коју је обасјавао сутон
између дворишта где је певало ћудљиво знање
и загаситих поља по којима је крештао гавран
сићушни пас вучен је на затегнутом ланцу.
дечак који га је повлачио личио је на слепу
                                                             будућност
оштрих очију као суђење у срцу је носио одлуку
а глава му је била развезана као хоризонт
одсутан као оно што ће га преварити
светао као светлост што се само једном спозна
водио је пса низ косине таме
оног који на таму режи и не подноси је.
али разлог је био изнад обојице
он који је чинио ситна злочинства
и он који је држао поводац
ниједном од њих
мера није дата
ниједан није управљао лавежом на непознато
ниједан није дисао из побуда које је памтио
и нико није знао шта је у њиховом заметку.
тамни разлог је сравњивао рачуне
оно што ће се десити десиће се у вери
да је погибао изван знања
да је пут смрти пут ђаволског рођења
и да се пут љубави отвара кроз посртање.

© Jovan Zivlak
Audio production: Serbian PEN Centre

LA LAISSE

الفرنسية

dans la rue qui a été éclairé par le crépuscule
entre les cours où la connaissance morose chantait
et entre les champs sombres sur lesquels un corbeau criait
un petit chien était tiré sur la chaîne tendue.
un garçon qui le tirait avait l’air d’un avenir aveugle
aux yeux aigus comme un jugement il portait au cœur la décision
et sa tête était déliée comme l’horizon
absent comme ça qui va le tromper
lumineux comme la lumière qu’on connaît une seul fois
il menait un chien le long de la pente des ténèbres
celui qui grognait sur l’obscurité et le détestait.
mais la raison était au-dessus des deux
lui qui a commis des crimes mineurs
et lui qui a tenu la laisse
à aucun d’entre eux
la mesure n’a pas été donnée
aucun n’a pas géré de l’aboiement sur l’inconnu
aucun n’a pas respiré des motifs dont il se souvenait
et personne ne savait pas ce qui était dans son germe.
la raison sombre réglait les comptes
ce qui arrivera arrivera dans la foi
qu’il a péri au-delà de la connaissance
que la voie de la mort est la voie de la naissance du diable
et que la voie de l’amour s’ouvre par la titubation.

Traduction du serbe par Tanja Pekić et Jean Portante

ПОСЕДИ

الصربية | Jovan Zivlak

када ми је умирао отац
поручио је да би волео да са мном
поразговара.
до тада смо
размењивали празнину и чуђење.
помислио сам да жели
изгубљено да надокнади.
обичан живот
не подноси тешке разговоре
који би нас учинили блиским
и који би нашу тугу увећали.
већ сам слутио како су поседи
пролазни и говорници непрепознатљиви
и растуживало ме је како
није одгурнуо камен који ствара привид
да је живот светла грађевина
а да су речи попут видиковца
како не види да то што хоће да каже
неће бити изговорено први пут
како не види да је умирање узалудно
и да нас не спасава од заборава.

© Jovan Zivlak
Audio production: Serbian PEN Centre

PROPRIÉTÉS

الفرنسية

quand mon père était mourant
il a dit qu’il aimerait avec moi
parler.
jusque-là nous
échangions le vide et l’étonnement.
j’ai pensé qu’il voulait
rattraper perdu
la vie ordinaire
ne supportait pas des conversations difficiles
qui nous feraient plus proches
et qui agrandiraient notre chagrin.
j’imaginait déjà que les propriétés étaient
les passagères et les orateurs méconnaissables
et il me rendait triste qu’il
n’a pas poussé la pierre qui crée l’illusion
que la vie est une construction lumineuse
et que les mots sont comme un belvédère
comment il ne voyait pas que ça qu’il voulait dire
ne serait pas dit pour la première fois
comment il ne voyait pas que mourir est en vain
et que ça ne nous sauve pas de l’oubli.

Traduction du serbe par Tanja Pekić et Jean Portante

ОСТРВО

الصربية | Jovan Zivlak

рат никад није престајао. сећам се зоре кад
сам дом остављао. био је посвуд. за довратком је
држао секиру. на постељи је склупчао тело огрнуто
у вучју кожу.
личио је на пауна који ме подозриво посматра
и спрема се да ми искљује руке. на прозоре је
спуштао засторе. крио се да га не видим.
знао сам да ми је дисао за потиљком
везао ми дах и чинио ствари прозирним
на којима сам вид посвећивао.
ословљавао ме презирно:
ти који жваћеш кремен сачекаћеш да га повратиш
научићеш да памтиш оно што си заборавио
ја сам твоје знање које си будан прорицао
оно за чим ћеш се освртати биће тама
отац који се никад неће вратити
море са којег ће долазити пламен
од којег ћеш оглувети.
ко је јачи од рата
ја који се ни о чему не питам
острво од којег ће остати само име
лихвар који ће ме задужити
оружје које убија пре него што се искује
или змија која се вере тамо где јој није место.

© Jovan Zivlak
Audio production: Serbian PEN Centre

L’ÎLE

الفرنسية

la guerre n’a jamais cessé. je me souvenais de l’aube quand
j’avais quitté ma maison. elle était partout. derrière la porte
elle tenait une hache. sur le lit elle a recroquevillé son corps drapé
en peau du loup.
elle ressemblait à un paon qui me regardait soupçonneusement
et se préparait de me becqueter les mains. sur les fenêtres
elle baissait les stores. elle se cachait pour que je ne la voie.
je savais qu’elle a respiré par mon cou
elle a attaché mon souffle et a rendu les choses transparentes
sur lesquelles j’ai consacré ma vue.
elle s’adressait à moi avec mépris :
toi qui mâches le silex tu vas attendre à le regagner.
tu vas apprendre se souvenir ce que tu avais oublié
je suis ta connaissance que tu as prédit éveillé
ce dont tu vas regarder en arrière ce sera l’obscurité
le père qui ne vas pas revenir jamais
la mer duquel la flamme va venir
de laquelle tu vas devenir sourd.
qui est plus fort que la guerre
moi que personne ne demande de rien
l’île duquel ne restera que le nom
un usurier qui va m’endetter
l’arme qui tue avant d’être forgé
ou le serpent qui monte là où il n’appartient pas.

Traduction du serbe par Tanja Pekić et Jean Portante

ГВОЗДЕНЕ ВИЛИЦЕ

الصربية | Jovan Zivlak

Какви су наши градови
каква села.
кућа до куће
путеви непредвидљиви
возила тушта
звукова небројиво.
свака је навика обичај
а обичај разлог за ридање
и кад смртника носе или испраћају
и кад се полиција усред дана окупља у ројеве
и кад се тма описа уредно одлаже
                           у непромочиве кесе.
колико тога има то нико не зна
а негдашње знање ипак беше поузданије
потпис комесара или вишег службеника
прилика која јамчи мудрост која се
                                          не заборавља
њега и данас лове из летилица бацајући
                                                      потернице
људи без имена
жене без страсти
портири без познате приљежности.
њуше се кости и вештачки кукови
снимају руке и гвоздене вилице
и отправљају напред без великих речи.
а кад улицом прођеш на сваком балкону
                                             шачица пророка
неки се успентрају на дрвени сандук само
                                                  да нас надвисе
где год се окренеш свуда су обећања
са екрана довикују да је дан одлуке
да је тренутак који се не пропушта
и да су пронашли видиковац са којег се
                                                 најдаље види.

© Jovan Zivlak
Audio production: Serbian PEN Centre

LES MÂCHOIRES DE FER

الفرنسية

quelles sont nos villes
quels sont nos villages.
maison contre maison
routes imprévisibles
avalanche de véhicules
bruits innombrables
toute habitude est coutume
toute coutume raison pour sangloter
et lorsqu’on porte ou accompagne un mort
et lorsque des essaims de flics se rassemblent en plein jour
et lorsque l’amas de la description se dépose soigneusement dans des sachets imperméables.
nul ne sait combien il y en a
et le savoir de jadis était pourtant plus sûr
la signature du commissaire ou de l’employé responsable
une occasion assure la sagesse qu’on ne peut pas oublier
on le chasse même aujourd’hui en lançant d’en haut des mandats d’arrêt
des hommes sans nom
des femmes sans passion
des portiers sans diligence connue.
on flaire des os et des hanches artificielles
on radiographie des mains et des mâchoires en fer
et  expédie vers l’avant sans grands mots.
et quand tu passes la rue sur chaque balcon une poignée de prophètes
certains grimpent sur un coffre en bois pour se hisser au-dessus de nous
pour nous déverser la vérité d’en haut
des promesses partout
on crie d’écran que c’est le jour de la décision
un moment qui ne doit pas être manqué
et qu’ils ont trouve un belvédère qui permet de voir le plus loin.
si tu t’arrêtes tu ne sais pas combien ça durera
si tu t’assois tu manqueras ton autobus
si tu restes songeur tu oublieras où tu es parti. 

Traduction du serbe par Tanja Pekić et Jean Portante