Elizabeta Lindner 
Translator

on Lyrikline: 7 poems translated

from: الروسية, الألمانية to: المقدونية

Original

Translation

[бронзоволицая статуя...]

الروسية | Semyon Khanin

бронзоволицая статуя
рабыня с зубами слоновой кости
за два дня до аукциона
оказалась больна

изогнулась
так ломит суставы
ноют трещины в слишком тонких запястьях
от боли до крови прокусила коралловую губу

парализована страхом глядит
от напряжения затекла, онемела шея
отнялась и безвольно упала рука
смятую в кулаке уронила записку

опытный реставратор
прильнул к ней вправляя
смещённый мраморный позвонок
шепчет «не бойтесь, немного хрустнет»
стынут закипевшие было в груди слёзы

обрабатывает то место
где расплылась и подсохла клякса
на побелевших костяшках пальцев
из своих усов он делает щётку
чистит сколы, швы, подмышки, в шагу и клеймо

потом она только вздрогнет
на стук молотка
и будет невольно дичиться
когда новый хозяин поцокает языком

© Semyon Khanin / Семён Ханин
from: Семён Ханин. Вплавь
Рига: Орбита, 2013
ISBN: 978-9934-8361-4-5
Audio production: Semyon Khanin / Семён Ханин

[бронзенолицена статуа...]

المقدونية

бронзенолицена статуа

робинка со заби од слонова коска

два дена пред аукција

паднала болна

 

се свиткала

силно сека во коските

тиштат пукнатини во претенките рачни зглобови

од болка до крв ја изгризала коралната усна

 

парализирана од страв гледа

од напор отрпнала, вратот укочен

се одзела и раката безволно ѝ паднала

ја испуштила пораката стуткана в дланка

 

искусниот реставратор

се припил до неа составувајќи

го поместениот мермерен пршлен

шепоти „на плашете се, малку ќе крцне“

остинуваат в гради наврените солзи

 

го обработува местото

каде се раширило и засушило мастилото

на избледените зглобови на прстите

од своите мустаќи прави четка

ги чисти пукнатините, шевовите, пазувите, препоните и жигот,

 

потоа таа само ќе се стресе

од звукот на чеканот

и неволно ќе подѕирнува

кога новиот газда ќе ццка со јазикот 

Превод: Елизабета Линднер

[не подумай, что это бездомный...]

الروسية | Semyon Khanin

не подумай, что это бездомный
просто он потерял ключи
и четвёртый месяц ночует на ступеньках
мебельного магазина

кажется ему не очень удобно
в такой скрюченной позе
а на самом деле он акробат
и так ему намного сподручней дремать

с чего ты взяла, что он умер
подумаешь, не дышит
чего ещё ждать от продвинутых йогов
умеющих задерживать дыхание на многие годы

ну, точнее, почти навсегда

© Semyon Khanin / Семён Ханин
from: Семён Ханин. Вплавь
Рига: Орбита, 2013
ISBN: 978-9934-8361-4-5
Audio production: Semyon Khanin / Семён Ханин

[немој да помислиш дека...]

المقدونية

немој да помислиш дека е бездомник

тој едноставно го затурил клучот

и веќе четврти месец ноќева на скалите

од продавницата за мебел

 

изгледа дека не му е баш удобно

во таква искривена положба

но впрочем тој е акробат

и вака му е многу позгодно да дреме

 

од каде ти е тоа дека умрел

ќе си помислиш, не диши

а што очекуваш од напредни јогини

кои знаат да го задржат здивот со години

 

или поточно, засекогаш

Превод: Елизабета Линднер

"...sagen die Luftwurzeln"

الألمانية | Jürgen Nendza

I

Vielleicht

ist es das Erzittern,

mit dem wir beginnen und enden,

während die Augen am Himmel saugen

im Rhythmus einer Sprache

ohne persönliche Besitzanzeige:

Kupfer, Zimt, ein türkisfarbenes

Fliegengewicht, sagen die Luftwurzeln,

und wir zerstäuben im Lichtfächer

des Kolibris, im Nonstoppflug, Jetlag:

drei Gramm Flugtöne und –rausch,

Variationen in Kalliopes Stimme.

So bleiben wir stehen

in der Luft, in einer Schleife

ohne toten Umkehrpunkt, während

unter uns die Landschaft

weiterzieht.                

II

Ein Fragebogen

ist deine Braue, in deinen Augen

das Gespräch der Leuchtkäfer:

Sag, wächst uns eine andere Haut,

wenn du mich so ansiehst

und wir beginnen

uns zu steigern, zu verdoppeln:

motmot, die Schwingen

des Paradieses, rotrot,

die Blüten des Flammenbaums,

und die Leuchtkäfer fragen:

Ist der Kolibri eine Metapher

für einen Schwarm um sich selbst

kreisender Fische, schillernd

im bunten Schlaf, ein Aufglühen

der Farben unter den Lidern,

wenn wir im Sprechen

rotieren: Kommkomm,

jeder bleibt für sich

in seinem Aufwachraum

halbiert.

III

Die Hitze,

eine große Hand,

gebacken aus Licht. Wir

trinken Kokoswasser, hören

den Durst, der gelöscht wird

längs der Schweißnähte

der Körper: Der eigene

Name trennt sich

auf unter den Luftwurzeln,

ist nur ein geteiltes Wort

wie Kupfer oder Zimt

ohne persönliche Besitzanzeige

und ein Vibrieren

auf dem Zungengrund

in der Rotation

der Flügel. Klangschalen

sind deine Lippen,

an deren Enden das sichtbare

Licht verschwindet,

wenn nur noch die Zeit

mit uns unterwegs ist.


IV

Der Regen

bindet seine Schnüre

zu einer klopfenden Wand:

ein grauer Dauerton

liegt über uns, dem Grün,

den Dingen: eine Haut,

unter der wir uns verlaufen.

Betäubt, als hätte

das gewaltige Alleinsein

seine Schleusen geöffnet,

faltet unser Atem

das Restlicht wie eine Tischdecke

zusammen: wir beginnen uns

aus der Erinnerung

zu begleiten, während wir reden

vom Nonstoppflug, eine erklärbare

Reihenfolge suchen, einen Handlauf

ins Dunkle und niemand

mit bloßem Auge

die Liebe erkennt.

V

Terracottafliese,

der Abdruck deines nassen Fußes.

Die Gegenwart ist ein Verdunsten

in diesem Gebäude aus Hitze

und Regen: Feine Luftwege

führen ins türkisfarbene

Fliegengewicht, durch die Kammern

der Knochen, wenn das Erzittern

uns füttert jenseits der Lichtschranken.

Reden wir also vom Kolibri,

der tausendmal schon

gesagt worden ist, vom Tisch,

der tausendmal schon

gesagt worden ist, von tausendmal:

Nie haben wir genug Hände                                                

uns zu begreifen.

VI

Der Abend

versammelt sich

im Regenbaum. Gelb lockt

zwischen Blattpaaren

die Königin der Nacht

wie eine verlassene

Empfindung, die uns entdeckt,

wenn der Schlaf uns spricht:

Das Laken haben wir gespannt

und uns in der Umdrehung.

Kontaktschlaf, so gehen wir auf

Federfühlung, gefiedert

mit dem Radius der Entfernung,

bis wir bei Tageslicht

ermüden unter der Last

der getrennten

Körper.

VII                 

Ein Schwirrflug                                                        

ist das Stakkato der Fristen:                                     

Tausendmal saugen die Augen

am Himmel, werfen wir

Luftwurzeln aus, suchen

Tiefenwärme mit einem Refrain

aus Gesagtem und Stille

am Ende der Skala

des sichtbaren Lichts. Tausendmal

wischen Wolken über alles

hinweg, sieht das Sterben

uns zu im Spiegel,                                                                

und jedes Mal noch

wölbt sich dein Atem

über dieses Bild hinaus,

spannt deine Brust

Bogen, Braue und Bucht:

Kommkomm,

sagt das Erzittern,

lass uns balancieren

auf dieser Frequenz

wo wir enden.

 VIII

Vielleicht

wird uns einmal gefallen

die Art, wie Ameisen

aus unserem Schatten treten.

Einmal, wenn deine Haut

nicht mehr durchblutet ist,

wird sie weiß sein

wie das Papier, auf dem ich

schreibe, auf dem du

liest, weiß und still:

Ein abgelegtes Hochzeitskleid

wird sie sein, immer schon

mit dir beschrieben,

und wenn der Umkehrpunkt

gestorben ist, das Laken

in letzter Umdrehung verharrt

unter einer Landschaft

aus Träumen,

die über uns hinwegzieht,

dann frag ich dich:

wieviel Belichtungszeit

braucht das Glück, bevor

die Augen uns schließen.

 

© Jürgen Nendza
from: Die Rotation des Kolibris
Weilerswist: Landpresse, 2008
Audio production: M.Mechner / literaturWERKstatt berlin 2005

„… велат воздушните корени“

المقدونية

 

I

Можеби

треперењето е она

со кое започнуваме и окончуваме,

додека очите го шмукаат небото

во ритамот на некој јазик

без лична заменка за поседување:

бакар, цимет, тиркизно обоена

мува категорија, велат воздушните корени,

а ние се распрснуваме во светлосните лепези

на колибрито, во непрекинат лет, џетлег:

три грама летачки тонови и летачки занес,

варијации во гласот на Калиопа.

Така остануваме да стоиме

во воздухот, во кружење

без мртва точка на враќање, додека

под нас пејзажот

одминува.

II

Прашалник

ти е веѓата, во твоите очи

разговор на светулките:

Кажи, ни расне друга кожа,

кога вака ќе ме погледнеш

а ние почнуваме

да се преувеличуваме, удвојуваме:

мот мот, лулањето

на рајот, жар жар

цутовите на огненото дрво,

а светулките прашуваат:

Дали е колибрито метафора

за јато риби кое кружи

околу себе, кое сјаи

во шарен сон, усвитување

на боите под клепките,

кога зборувајќи

ротираме: ела ела,

секој е сам за себе

во својата соба за будење

преполовен.

III

Жегата,

голема дланка

испечена од светлина. Ние

пиеме кокосова вода, ја

слушаме жедта што се гаси

долж шевовите пот

врз телата: Сопственото

име се одвојува

од под воздушните корени,

сега е само поделен збор

како бакар или цимет

без лична заменка за поседување

и вибрирање

на дното од јазикот

во ротацијата

на крилјата. Чиниести

гонгови ти се усните,

на чиј раб исчезнува

видливото светло,

кога само уште времето

е со нас на пат.

IV

 Дождот

ги врзува своите врвци

за еден растропан ѕид:

постојана сива нијанса

стои над нас, над зеленилото,

над нештата: кожа

под која заталкуваме.

Зашеметени, небаре

моќното самување

ја отворило преводницата,

ни го здиплува здивот

остатокот светло како чаршаф

за маса: започнуваме да се

придружуваме еден со друг

по сеќавање, додека зборуваме

за нон-стоп-летот, гелендер

кон темнината и никој

со голо око не ја

препознава љубовта.

V

 Плочка од теракота,

отпечаток од твоето мокро стапало.

Сегашноста е испарување

во оваа зграда од жега

и дожд: Нежни воздушни патеки

водат кон тиркизно обоена

мува категорија, низ одаите

на коските, кога трепетот

нè храни отаде светлосните препреки.

Значи да зборуваме за колибрито

кое е веќе илјада пати

било кажано, за масата

која веќе илјада пати

била кажана, за илјадата пати:

Никогаш немаме доволно дланки

за да се сфатиме.

VI

Вечерта

се насобира

во дождовното дрво. Жолто

мами кралицата на ноќта

меѓу лисни двојки

како напуштено

претчувство кое нè открива,

кога сонот ни зборува:

Чаршафот го затегнавме

и самите себе при вртењето.

Контактен сон, така одиме во

допир на пердуви, перјани

со радиусот на растојанието,

додека при дневна светлина

не се измориме од товарот

на одвоените

тела.

 VII

 Лет во место

е стакатото на роковите:

Илјада пати очите го шмукаат

небото, испуштаме

воздушни корени, бараме

длабинска топлина со рефрен

од кажаното и тишината

на крајот од скалата

на видливото светло. Илјада пати

облаците пребришуваат над

сè, умирањето нè

гледа во огледалото,

и сепак секој пат

твојот здив се засводува

високо над оваа слика,

твоите гради затегаат

лак, веѓа и залив:

елаела,

вели треперењето,

ајде да балансираме

на оваа фреквенција

каде и окончуваме.

 VIII

 Можеби

некогаш ќе ни се допадне

начинот на кој

мравките истапуваат од нашата сенка.

Некогаш, кога твојата кожа

веќе нема да има крвоток,

ќе биде бела

како хартијава на која

пишувам, на која ти

читаш, бела и тивка:

Соблечен венчален фустан

ќе биде, отсекогаш

опишуван преку тебе,

а кога точката на враќање

ќе умре, чаршафот на креветот

истрајува во последно завртување

под пејзаж

од сонување,

кое одминува над нас,

тогаш ќе те прашам:

колку експозиција

ѝ е потребна на среќата, пред

очите да нè затворат.

Translated by Elizabeta Lindner

Piegaresische Fenster I-VI

الألمانية | Jürgen Nendza

I


Biegsam. Den Wegrand patrouilliert die Wilde Karde,
aber sie reicht nicht aus zum Aufkratzen des Stoffes,

damals nicht, heute nicht. Also weiter  
Anfragen an die Vegetation: Immergrün, Macchia

zwischen Blüten und Wunden, aus der die Erinnerung
zu ergänzen beginnt und evakuiert

die Gegenwart im Unterholz für eine Geschichte
des Widerstands zum Beispiel, die mitläuft

durchs Vokabular, gegenüber den Hügel hinauf
zum römischen Weiler, wo wir den Tempel Dianas

sehen im Zitat und mit jedem Wort
ein Labyrinth, in dem die Zeit sich verliert,

bevor sie uns vor die Füße legt Wegwarte,
Patronen.


II


Patronen. Die Dämmerung ist wieder Schußfeld
gewesen. Doch jetzt ist das Gelände frei:

Die Hunde schlafen hinter den Steineichen,
an deren Blutstamm wir Hirschkäfer sammeln,

am Totholz Legenden vom Feuerflug. Die Hitze
schnürt ihr Korsett, staut Ginsterlicht auf,

Reisighaut, Hügel und Tal: eine Vertikalität
verlassen vom Wind. Gut organisiert

nehmen Ameisen Maß an unseren Füßen,
und wie eine Ausweichbewegung zieht deine Stimme

einen anderen Horizont. Fluchtpunkt ist die Artistik
der Vögel, die uns weiterführt zum Anblick einer

Schwalbe knapp über dem Pool: Ein Wellenmikado reflektiert
auf ihrer weißen Brust. So fliegt das Wasser davon, sagst du

mit einer Leichtigkeit, die ringsum abtauchen läßt Hügel,
Legenden.


III


Legenden. Ich denke an Wässergräben englischer
Gärten. Unbegehbar ihre eingebundene Weite,

und nur ein kleiner Schritt zu den Zwischenräumen
der Worte. Wieder sind es Motive der Entfernung,

die so nah ihre Muster aufschlagen: Der Segelfalter
legt seinen Halbmond in die Wölbung deiner Brauen,

berichtet vom Bogenschlag filigraner Lünetten. Später,
am Haus, bleibst du im Türrahmen gelehnt. Eine Figur

zwischen Kommen und Gehen, die hinunterschaut
zum versteinerten Fluß: Durchtrocknendes Licht, das ausblüht

Salz und jede Bewegung einzufärben droht ins Verharren.
Dann richten sich Fürstenhöfe ein auf den Hügeln,

arkadische Szenen, Märchenbilder, im Silber des Ölbaums
Tonwerte.
 

IV


Tonwerte. Längst haben sich Vannuccis Farben gelöst
von ihren Motiven, irren herum oder erforschen

den Zweifel. Wir kauen Rosmarinbrot.Du erzählst
von der Blütezeit piegaresischer Glasmacher,

als deine Worte abgleiten ins Schmirgeln
meiner Kiefer und einsetzt der Gesang der Stieglitze

vom Morgen, der scherbelnd im Halbschlaf
durch die Säulenzypressen fällt, als die Glocke

der Pfarrkirche mager zu nagen beginnt am Signalton
rangierender Baustofftransporter im Tal

und zehnmal die Zeit in der Zeit wiederholt. Wachwerden
hinter piegaresischem Glas, denke ich, als du

noch sagst: für die Domfenster verwendet, in
Orvieto.
 

V


Orvieto. Nachmittags im Kellersystem. Tuffgestein,
Porzellanerde, im Kühlfach der Gänge gestapelte

Fristen. Es verläuft noch etruskisches Wasser
unter den Einfluglöchern bei der Ankunft

im zehntausendfach gurrenden Vorratslager
für das Zentrum darüber, das sich ausspricht

im Blutwunder gegen Ketzer. Auf vulkanischem Fels
gehen wir an Deck. Das Schiff  aus Kalkstein, Basalt,

als wäre die arabische Schönheit gekommen,
und wir bewundern Signorellis Liebe zum Detail

abgründiger Menschennatur, während
draußen auf den Bildschirmen sich fortsetzt

die Anatomie der Übergriffe: In Genua,
sehen wir, werden Gefangene gemacht

zwischen Denken und Sprechen,
Tote.


VI


Tote. Wie liegengeblieben erscheint uns die Landschaft
auf dem Rückweg. Aufgerissen neben der Fahrbahn die Erde.

Kabeltrommeln, Verbindungsgräben. Für einen Augenblick
weißt du nicht, ist es Stau oder Prozession, was die Motoren

zueinander schiebt. Wir biegen ab in die späte Sonne.
In der Anlage Zypressen, nacktsamiges Immergrün,

flammende Kronen. Dein Schatten geht dir jetzt voran.
Schweigend sein Metronom, und längs der Körperlinien

lachsfarben unsere Aufschüttung der Lust. Wir krümmen
die Nacht, den Raum, das Fenster geöffnet. Später

blenden Scheinwerfer auf vom Hügel gegenüber, häuten
die Serpentine, und wir sehen uns wieder in einer Renaissance

des Lichts, verteilt zwischen Blüten und Wunden, so
biegsam.

© Jürgen Nendza
from: Haut und Serpentine
Weilerswist: Landpresse , 2004
Audio production: M.Mechner / literaturWERKstatt berlin 2005

Пиегарски прозорец

المقدونية

Пиегарски прозорец

 

 

I

 

Свитливо. По работ на патот патролира дива чешлика,

но не е доволна за да ја нагребе материјата,

 

ни порано, ниту денес. Значи и понатаму

прашања до вегетацијата: зимзелена, макија

 

меѓу цутови и рани, а од неа сеќавањето

започнува да се надополнува и ја евакуира

 

сегашноста во честарот заради една приказна

на отпорот, на пример, која нè придружува

 

низ вокабуларот, наспроти ридјето угоре

кон римската месност, каде храмот на Дијана

 

го гледаме во цитат и со секој збор

по еден лавиринт во кој времето се губи,

 

пред до нозете да ни постави цикорија,

куршуми.
II

 

Куршуми. Самракот повторно бил бојно

поле. Сепак сега областа е слободна:

 

кучињата спијат зад зелените дабови

од чии плачни стебла собираме еленчиња,

 

врз гнилите дрвја легенди за огнениот лет. Жегата

го врзува својот корсет, складира светлина од смилот,

 

кора од прачки, брдо и долина: вертикалност

напуштена од ветрот. Добро организирано

 

мравките ни земаат мера од стапалата,

и како избегнувачко движење твојот глас

 

повлекува друг хоризонт. Прибежиште е артистиката

на птиците која нè води потаму до призорот на

 

ластовицата ниско над базенот: микадо од бранови одразено

врз нејзините бели гради. Така водата ни одлетува, велиш

 

со леснотија која сè наоколу потопува, брда,

легенди.

III

 

Легенди. Мислам на водните канали во англиските

градини. Непроодна е нивната врзана шир,

 

а само мал чекор до меѓупросторите на зборовите.

Повторно се мотивите на растојанието оние,

 

кои сосема близу ги отвораат своите шари: Пругавата пеперутка

ја положува својата полумесечина во сводовите на твоите веѓи,

 

известува за лаковите на лунетите. Подоцна кај куќата,

остануваш потпрена на рамката од вратата. Појава

 

меѓу доаѓање и одење, која гледа надолу кон

скаменетата река: светлина која пресушува, процутува

 

сол и се заканува секое движење да го обои во траење.

Потоа на брдата се издигнуваат кнежевски дворци,

 

аркадиски сцени, слики од бајки, во среброто од маслината

тонални вредности.

IV

 

Тонални вредности. Уште одамна боите на Ванучи се одвоиле

од своите мотиви, лутаат наоколу или го истражуваат

 

сомнежот. Џвакаме леб со розмарин. Раскажуваш

за времето на процутот на пиегарските стаклари,

 

кога твоите зборови се зализгаа во шкрипењето

на мојата вилица и кога зазвучи појот на биљбиљите

 

на утрото, кое распарчувајќи се во полусон

паѓа низ кипарисите, кога камбаната на парохиската

 

црква почнува да го подјадува сигналниот тон на

ранжирање градежни транспортери во долината

 

и десетпати го повторува времето во времето. Да се остане

буден зад пиегарското стакло, си мислам, кога ти

 

уште велиш: употребено за прозорците на катедралата, во

Орвието.

 

 

V

 

Орвието. Попладне во подрумскиот систем. Туфа камења,

порцеланска земја, во ладилникот наталожени рокови

 

за следни постапки. Сè уште минува етрурска вода

под влезните отвори кога се пристигнува

 

во десетиците илјади магацински гукања

за центарот над него, кој себеси се произнесува

 

преку крвави реликвии против кривоверци. Врз вулканската

карпа одиме на палуба. Бродот од варовник, базалт,

 

небаре ни дошла арапската убавица,а ниеѝ се

восхитуваме на љубовта на Сињорели кон детаљот

 

на поганата човечка природа, додека

надвор на екраните продолжува

 

анатомијата на напади: во Џенова

гледаме, затвореници се создаваат

 

меѓу мислење и говорење,

мртовци.

VI

 

Мртовци. Небаре напуштен ни се чини пејзажот

додека се враќаме. Почва распарана покрај коловозот.

 

Барабанење од кабли, ровови за поврзување. Цел еден миг

не знаеш дали е колона или поворка, она што едни до други ги

 

доближува моторите. Скршнуваме кон доцното сонце.

Во областа кипариси, голосемена зеленика,

 

пламени крошни. Сенката сега оди пред тебе.

Нејзиниот метроном е молчалив, а долж телесните линии

 

нашето румено испуштање сладостраст. Ја свиваме

ноќта, просторот, прозорецот отворен. Подоцна

 

нè заслепуваат фарови отспротива од ридот, ја дерат

серпентината, а ние повторно се гледаме во ренесанса

 

на светлината, распространета меѓу латици и рани, толку

свитлива.

 

Translated by Elizabeta Lindner

An manchen Tagen

الألمانية | Jürgen Nendza

An manchen  Tagen erscheint er

wie ein Glück, der Schatten,

der durch das Zimmer wandert

 

über die unerledigten Dinge. Draußen

steckt das Schnittmuster der Bäume

voller Möglichkeitssinn.

 

Wir haben Blaubeeren gegessen

von verwilderten Gräbern

und niemand weiß, wie viel

 

Zeitraffer liegt in einem Wort. Das Licht

synchronisiert uns mit dem Pfifflaut

der Delphine, die Verborgenes  sehen können.

 

Ich sehe einen Vogelschwarm

von deiner Haut auffliegen und denke mir

einen Rationalisten, der einen Sombrero trägt.

© Verlag Poetenladen
from: Apfel und Amsel
Leipzig: Poetenladen, 2012
Audio production: M.Mechner / literaturWERKstatt berlin 2003

ВО НЕКОИ ДЕНОВИ

المقدونية

ВО НЕКОИ ДЕНОВИ се појавува

како среќа, сенка,

која минува низ собата

 

над незавршените нешта. Надвор

се крие кројачкиот шаблон на дрвјата

исполнет со смисла за можности.

 

Јадевме боровинки

од обраснати гробови

и никој не знае колку

 

забрзано движење е содржано во еден збор.

Светлината нѐ синхронизира со писокот

на делфините, кои го гледаат скритото.

 

Го гледам јатото птици што

полетува од твојата кожа и си замислувам

рационалист што носи сомбреро.

 

 

 

Translated by Elizabeta Lindner

Dein Lippenflimmern

الألمانية | Jürgen Nendza

Dein Lippenflimmern  unter dem Wachsein

der Sprache: Flügelginster, Hirtenblicke

 

treiben aus dem Bodenhorizont. Ein offenes

Gelände unter Schwebstoffen, die Unüberbrückbares

 

miteinander verbinden. Wir sind Passanten

im Wort, sagst du und beklagst, dass Zeit

 

in deine Seele dringt. Torf. Wir sehen die Trunkenbeere

verstrauchen und auch die Netzhaut ist eine

 

Anleihe an das Atmen. Ist es wirklich eine

geträumte  Sommerstunde? In unserem Rücken

 

die Sonne wie knisterndes Backpapier.

Der Himmel faltet unsere Müdigkeit zusammen.

© Jürgen Nendza
from: Apfel und Amsel
Leipzig: Poetenladen, 2012
Audio production: Jürgen Nendza, 2017

ТРЕПЕТОТ НА ТВОИТЕ УСНИ

المقدونية

ТРЕПЕТОТ НА ТВОИТЕ УСНИ под будноста

на јазикот: жолт смил, овчарски погледи

 

изникнуваат од почвениот хоризонт. Отворен

терен под лебдечки материи кои го поврзуваат

 

непремостливото едно со друго. Ние сме минувачи

во зборот, велиш и се жалиш дека времето

 

се пробива во твојата душа. Тресет. Го гледаме дивото

грозје како се разгрнува, дури и мрежницата

 

е позајмица на здивот. Дали е ова навистина

еден сонуван летен час? Врз нашиот грб

 

сонцето е небаре шушкава хартија за печење.

Небото ни го здиплува уморот.

Translated by Elizabeta Lindner

Apfel und Amsel

الألمانية | Jürgen Nendza

I

Die Wimpern knistern, dein Blick treibt unter

dünnem Eis: Das Tageslicht hockt über uns.

 

Wir stehen auf und niemand weiß, welches Gesicht

mit ihm erwacht. Das Fenster ist ein großer Garten,

 

das Stille öffnet in der Luft und Schlaf

glüht nach, ist warm, ist eingefärbt mit Äpfeln.

 

Der Morgen dreht sich mit der Erde und eine Amsel

hüpft durch deinen ersten Satz: So wächst Vertrauen

 

in die Wiederholung, die dich vergisst. Das Licht

bedeutet wir sind wach. Wir stehen auf: Die Zeit ist

 

unerreichbar zwischen Atemzügen. Und dieses Tasten

nach  der Hand, wenn die Sätze sich verlaufen.

 

II

Täglich  verschiebt sich der Gedächtnisrand

und was wir sagen wollten: Der Apfel weiß

 

nicht, dass die Zeit uns aufsagt. In unseren Händen

schwitzt ein großer See und die Welt

 

fängt wieder an, fein wie ein Flüstern

über dem Gartentor, wie ein Spinnweb,

 

das ein Zentrum in die Luft hängt, lauernd

auf Zusammenhang. Wir denken uns in Reihenfolgen,

 

den Tisch gedeckt, und wenn sich Stille

öffnet: Auf der Straße zum Bäcker geht Liebe

 

stumm wie ein Reh. Ein Frösteln zieht über

die Tapete. Das Schwierige ist jetzt die Amsel.

 

III

Trittschall über uns. Eine andere Geschichte läuft  

über Kopf und du sortierst dich noch für eine Weile

 

mit Spiegel, Handtuch, Kamm. Das Wasser fließt

wie gestern,  als das Wasser floss. Du drehst es ab,

 

im Waschbecken der Haarriss hat sich vergrößert.

Es knarzt der Toaster in der Küche, als flögen Wespen

 

in die Heizspirale einer Bäckerei. Das Licht liegt

puderleicht auf deinen Augen und Stille glänzt

 

entlang den weißen Kacheln wie ein gefrorener See,

dem Risse durch die Mitte laufen, schneller

 

als ein Vogel fliegt. Es riecht nach warmem Brot.

Das Eis auf deiner Haut beginnt zu singen.

 

IV

Ein Lächeln wartet draußen in den Zweigen,

das dich nicht kennt und sich in Bäumen

 

dreht. Bist du denn wach? Das Licht

hat kein Gewicht. Es zieht den Morgen

 

immer weiter in den Apfel, eine Wirklichkeit

ganz ohne Arme, Beine: Das Hinsehen hält dich

 

an ihm fest und was du sagen wolltest gestern,

vorgestern vielleicht. Zum Frühstück fallen

 

Regenworte ein. Wer nimmt die Wäsche ab,

wenn sich im Trommelfeuer Silben öffnen

 

und du dich setzt? Die Stille fällt ins Schloss.

Dein Lächeln, eine Handvoll Reis.   

 

V                                                                                                                                    

Der Apfel ist ein Wörterbuch, wenn er vom Baum

fällt. Du schlägst es auf, hältst Schmetterlinge

 

in den Händen, die wie Gartentore sind. Nur diese

Finger liegen an der Eingangsschwelle strikt

 

und wie ein Messer zwischen Leben stramm und

Tod. Das Licht zeigt sich bedenkenlos und still,

 

die Amsel weiß ein Lied. Wo hältst du dich jetzt auf,

so neben mir, mit deinem Apfel, aufgeschnitten?

 

Gleich wird es regnen. Dein Kleid tanzt

an der Wäscheleine und  fließt im Wind, fließt

 

wie ein Fluss zum Meer. Ich tauche meine Hände

darin ein, als hätt es diese Finger nie gegeben.

 

VI                                                                                                                                

Blätter fallen, Federn und was sagen

die Blutkörperchen, die roten und die weißen:

 

Ein Zittern geht umher wie jeden Tag, immer

wird etwas gesucht. Wir lesen uns

 

mit Händen, öffnen, einsortiert ins Licht,

die Augen und wir schließen sie. Ich scharre

 

mit den Wimpern. Wir hätten schlafen können

in der Luft, im Flugschatten der Amsel, so unliniert

 

stand einmal der Tisch, der keiner war, im Zittern

und im Gras. Das Zimmer horcht jetzt auf,

 

die Stille schlägt mit Türen: Du kommst herein,

die Hände voller Seen, auf denen Blätter treiben.

 

VII                                                                                                               

Das eigene Atmen steht um uns herum

an der Tür zum Garten. Wir betreten Regen,

 

öffnen sein Hemd, die Luft dahinter liegt

wie nackte Haut auf Zweigen. Es ist feucht und

 

nass, die Landschaft fädelt deine Stimme ein.

Tropfen wölben sich mit Himmel und mit See.

 

In jedem Wort dreht sich die Erde und du weißt nicht,

wie sie dich ansieht, unter dem Trittschall,

 

aus deinen Fußspuren heraus, gefüllt mit Konjunktiven

und mit Sand. Das Zentrum glitzert, das Einmaleins

 

geht uns voran. Ich wiederhole: Ein Mann

und eine Frau und eine Amsel sind eins.

VIII

Wir treffen uns im Apfel, erzählen uns

in seinem Haus, wo kleine Amseln reifen

 

und erwarten einen Baum,  der sich mit der Erde

dreht,  die wir aufsagen und trinken,

 

weil wir durstig sind: Ein ganzes Meer,

das in uns schweigt, wie das Fruchtfleisch

 

schweigt im Apfel, wie das Schweigen in der Stille

schweigt und anfragt und mit dem Jawort

 

in sich trägt sein Weiß wie eine Braut. Wir sind es,

die einkaufen im Zentrum. Nach dem Frühstück

 

ist das Fenster ein Regal. Wir stehen auf. Wir

räumen ein. Wir sind es. Sind es nicht.

 

 

© Jürgen Nendza
from: Apfel und Amsel
Leipzig: Poetenladen, 2012
Audio production: M.Mechner / literaturWERKstatt berlin 2005

Јаболко и кос

المقدونية

 

I

ТРЕПКИТЕ крцкаат, погледот плови

под тенок мраз: дневната светлина нѐ наседнала.

 

Стануваме и никој не знае кое лице

со него се буди. Прозорецот е голема градина,

 

што во воздухот отвора тишина, а сонот

со последен одблесок, топол, обоен во јаболка.

 

Утрото се врти со Земјата а еден кос потскокнува

низ твојата прва реченица: на тој начин расте довербата

 

во повторувањето што те заборава. Светлината

значи будни сме. Стануваме: времето е

 

недостижно меѓу два здива. И ова опипување по

твојата дланка, кога речениците ќе заталкаат.

II

СЕКОЈДНЕВНО се поместува работ на помнењето

и она што сакавме да кажеме: јаболкото не знае

 

дека времето нè произнесува. Во нашите дланки

се поти големо езеро а светот

 

повторно започнува, нежно како шепот

над портата од градината, како пајажина

 

која прикачува средиште во воздухот, демнејќи

ја заемната поврзаност. Си замислуваме во низи,

 

масата поставена, а кога тишината ќе се

отвори: на улицата љубовта оди во пекарница

 

нема како срна. Ѕемнењето се провлекува

низ тапетот. Сега тешкотијата е само косот.

III

ТУПОТАТ ЧЕКОРИ над нас. Некоја друга приказна

минува над глава а ти уште некое време се средуваш

 

со огледало, пешкир, чешел. Водата тече

како вчера, кога водата течеше. Ја сопираш,

 

во мијалникот се зголемила тенката пукнатина.

Крцка тостерот во кујната, небаре влетуваат оси

 

низ вжарениот грејач во пекарницата. Светлината

лесна ко прав ти се спуштила врз очите а тишината

 

блеска долж белите плочки како смрзнато езеро,

низ чија средина минуваат процепи, побрзо

 

од птица во лет. Мириса на топол леб.

Мразот врз твојата кожа почнува да пее.

 IV

НАСМЕВКА чека надвор во гранките,

не те познава и во дрвјата се

 

превртува. Буден ли си? Светлината

е без тежина. Го влече утрото

 

сè подлабоко во јаболкото, стварност

без никакви раце, нозе: гледањето натаму те

 

приврзува за него и што сакаше да кажеш

вчера, можеби завчера. За појадок запаѓаа

 

дождовни зборови. Кој ќе ги собере алиштата,

кога во баражен оган се отвораат слогови

 

а ти седнуваш? Тишината се затвора со кликање.

Твојата насмевка, грст ориз.

V

ЈАБОЛКОТО е речник кога ќе падне од

дрвото. Го отвораш, држиш пеперутки

 

в раце, кои се ко порти од градина. Само

прстиве почиваат токму врз прагот на влезот

 

небаре се нож меѓу животот во исправен став и смртта.

Светлината се покажува непоколебливо и тивко

 

косот знае песна. Каде си сега, каде престојуваш,

овде покрај мене, со твоето јаболко, расечено?

 

Само што не заврнало. Твојот фустан танцува

на јажето за алишта и тече во ветрот, тече

 

ко река кон морето. Ги вметнувам дланките

во него, небаре прстиве никогаш и ги немало.

 VI

ЛИСЈА паѓаат, пердуви, а што велат

крвните зрнца, црвените и белите:

 

Еден трепет минува наоколу како секој ден,

секогаш се бара нешто. Си читаме

 

со дланките, ги отвораме очите, поставени

под светлина, и ги затвораме. Стружам

 

со трепките. Можевме да спиеме во воздухот,

во сенката на косот во лет, така без линии

 

стоеше и масата што не беше маса, во трепет

и во трева. Собата сега наслушува,

 

тишината треска врати: ти влегуваш,

дланките полни езера, врз кои лисја пловат.

VII

СОПСТВЕНИОТ ЗДИВ стои околу нас

на вратата кон градината. Влегуваме во дождот,

 

му ја откопчуваме кошулата, воздухот отаде лежи

како гола кожа врз гранки. Влажно е и

 

мокро, пејзажот го нанижува твојот глас.

Kапки се засводуваат со небо и со море.

 

Во секој збор Земјата се врти, а ти не знаеш,

како те погледнува, под тупотот, од под трагите

 

на твоите стапала, исполнета со конјунктиви

и песок. Центарот светка, таблицата за множење

 

оди пред нас. Повторувам: маж

и жена и кос се едно.

VIII

СЕ СРЕТНУВАМЕ во јаболкото, си раскажуваме

во неговата куќа, каде малите косови созреваат

 

и очекуваат дрво кое со Земјата заедно

се врти, која ја произнесуваме и пиеме,

 

бидејќи сме жедни: цело море,

што молчи во нас, како овошното месо

 

што молчи во јаболката, како молкот во тишината

што молчи и се распрашува и со кажување „да“

 

во себе ја носи својата белина како невеста. Ние сме

тие што пазарат во центарот. После појадокот

 

прозорецот е регал. Ние стануваме. Ние

раскреваме. Ние сме тие. Не сме.

Translated by Elizabeta Lindner